Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kuća Bibića u Melencima, sagrađena, zapuštena pa obnovljena

 Sve generacije na jednom mestu.

Na mestu koje je bilo dom i najmlađima, tačnije obdanište, ali najstarijima, odnosno dom za stare.

Mestu koje je i onim generacijama između, kroz njihova udruženja koja je udomljavalo i udomljava i danas, budilo osmeh na licima dok prilaze ka prelepoj, a u isto vreme ruiniranoj, ali i obnovljenoj prizemnoj građevini u Melencima, pozicioniranoj upravo u centru.

Građevina je danas poznata kao Kuća Bibića, a to joj je verovatno i najadekvatniji naziv, sudeći po njenoj istoriji, posebno kroz njene utemeljivače. 

Porodica Bibić nije rođena plemićka porodica o čijem plemićkom nastanku više i ne postoje tragovi, ali je to vremenom postala, pre svega zbog zasluga za opšte dobro i to najviše učinjenog upravo u Melencima. Naime, ova porodica je učinila mnoga dobra dela i za sobom ostavila dubok trag kroz nekoliko svojih generacija. Kuća Bibića je zapravo samo jedna od zaostavština porodice, njihova treća i poslednja kuća u kojoj je preminuo poslednji ženski potomak loze, a danas se zna za barem jednog od potomaka koji živi u Novom Sadu, i koji nije pokrenuo zahtev za povraćaj te imovine sledeći želju svojih predaka da kuću ostavi Melencima.

Pa ipak, koliko god značajna danas bila ta zaostavština Bibića, kako već napomenuh, njihova prava zaostavština sastoji se od njihovih dela. Najznačajnija od njih su osnivanja biblioteke, a posebno čitaonice tada regionalno značajne, pa zatim i crkveno pevačko društvo, ali i vatrogasno društvo i tako redom...

Možda baš zbog toga ovo mesto pamti i donedavno aktivna mnoga društva poput upravo Vatrogasnog, ali i Sokolskog društva ili Ratarske omladine. Teško je danas objektivno proceniti težinu zaostavštine koja je ostala za porodicom Bibić, a posebno kada je reč o kulturi i opismenjavanju. Veoma temeljno zasejano seme koje je raslo i rađalo, veoma plodonosno bilo, sve dok selo kao životna zajednica nije počelo da nestaje na društvenoj margini generalno, a taj trend nije mimoišao ni Melence.

Kako je samo mesto nastalo na ideji lečenja pre svega izvorima iz obližnje Banje Rusande, tako je u doba svog nastanka, ali i dosta kasnije, prepoznavano veoma usko, nekako samo kao lečilište sa okolnom neophodnom infrastrukturom. Dakako, sam naziv mesta sugeriše da je tako viđeno, pa su i melemi izgradili i naziv mesta i njegovu reputaciju. 

Sa takvom polaznom pozicijom, jedan napor da se selo učini i kulturnim centrom na lokalnom, pa i regionalnom planu, bio je za to vreme popriličan izazov. Porodica Bibić, počev od svog askurđela Pavla Bibića, sve vreme svog delovanja i funkcionisanja na prostoru Melenaca gde se pomenuti askurđel odlučio skućiti u crkvenoj službi, nakon školovanja i službovanja širom zemlje. Beše to uporan i istrajan rad koji se prenosio s kolena na koleno kroz naredne tri generacije Bibića, a ovo zdanje je objedinilo sve te napore i danas zidovi čuvaju priču o zaostavštini koja je nastala izvan tih zidova.

I opet nam valja odrediti nekakav početak. Jer, kada krenem sa rečenicom Sve je počelo..., odjednom naviru razni počeci, niotkud iskrsli, i baš ničim izazvani, a svaki bi imao smisla.

I začetak samog mesta bi mogao biti početak, i dolazak Askurđela Pavla Bibića na službu u Melence bi mogao biti početak, i izgradnja ove znamenite kuće bi mogao biti početak... I baš zbog te potrebe da krenemo sa nekog početka, ja sam se, evo, odlučio da to bude period u kome se Pop Pavle Bibić smestio sa službom u ovo selo nadomak Zrenjanina, te započeo svoju životnu misiju, raznovrsnu i bogatu.

Od jednog seoskog duhovnog starešine starim tačno koliko i crkva u kojoj je službovao, očekuje se da bude lokalni autoritet, te uživa određene povlastice koje idu uz to, ali nekako se ništa više od toga ne podrazumeva samo od sebe. No, baš tu i počinje priča o Bibićima, a u tom prvom poglavlju, Pop Pavle pored svoje službe koju vrši, nastoji da obogati svoje životno delo dodatnim interesovanjima i radom, a posebno posvećenošću u tom radu, te naučnom pristupu koji je razvijao pritom.

I, ne samo razvijao, već ga i sažeo i objavio javno u svojoj knjizi Baštovan, sa čime već prevazilazi lokalne, pa i regionalne okvire, te dospeva u akademska članstva ondašnjih naučnih krugova. Razumljivo uz naziv objavljenog dela, sfera njegovog interesovanja je bilo baštovanstvo, ratarstvo i hortikultura, ali efekat koji je postigao bio je daleko širi i razgranatiji. Dovoljno da ga sam Car Franc Josif odlikuje Zlatnim krstom za zasluge, a u selu započne sa radom Škola za voćarstvo.

Možemo samo nagađati danas da li je tadašnjem, nesumnjivo najznačajnijem stanovniku kraja godilo više što se njegovom zaslugom u školi uče deca kalemljenju i sadnji, njegovoj pasiji i predmetu proučavanja, ili sticanje plemićkog statusa kojim je, takođe od Cara, bio nagrađen.

No, šta god da mu je više godilo, danas je manje važno, a plemićka titula kojom je uz ime i prezime sada dodavano Od Jevnopolja, ili Jevnopoljski, prenosila se vremenom na buduće generacije porodice, a one je, kanda, nisu obrukale.

U tom smislu se nastavilo sa društvenim delovanjem u smislu sve snažnije afirmacije sela, pre svega kroz osnivanja brojnih društava od kojih se izdvajaju kulturna društva, i to pre svega pevačka, a podizane su i ustanove koje su služile opismenjavanju i kulturnom uzdizanju omladine.

U narednoj generaciji nastaće konačno i ova kuća kao jedan poseban spomenik porodičnoj predanosti zacrtanom cilju, te se na uspešan pomenuti rad svoga dede Pavla, te oca Nikole i strica Dimitrija, nadovezao i rad Paje Bibića koji je napokon i podigao zdanje kome se danas tiho divimo.

Sudbina kuće potom je vezana za sudbinu svega privatnog, plemićkog, kapitalističkog i sličnog, koje po završenom Drugom svetskom ratu dolazi pod nišan novih komunističkih vlasti.

Prvo je stradalo imanje, preparcelizacijom je oduzet najznačajniji deo, a potom, po odseljavanju naslednika, odnosno njihovoj smrti, kuća postaje državna imovina sa raznim namenama.

No, mada na prvi pogled crna, sudbina kuće je uvek sačuvala i dosta svetlih tonova, pa je na neki način i sama kuća nastavila da živi san askurđela koga već dva veka nije bilo među živima.

Da, kuća je bila mesto druženja, a budućnost joj je takođe takva, ako je suditi prema obnovi koja joj je, za sada samo spolja, povratila nekadašnji izgled, i donela neke nagoveštaje o novim namenama osmišljenim za nju. I tako, poslednji izdanak Bibića možda nema srce i ne diše, ali izgleda da je negde unutra sačuvana duša koja odiše... 

Danas, pak, sve to izgleda malo drugačije.

Lepše.

Dostojanstvenije.

Vila je renovirana, restaurirana, da budem precizniji, sa elementima renoviranja iz razloga upotrebljivosti, a za one koje buni različitost značenja ova dva izraza, pokušaću da pojasnim.

Restauracija je proces zanavljanja objekta (generalno i predmeta, ali u ovom slučaju objekta) tako da restaurirani objekat poprimi svoj izvorni izgled, u što približnijoj meri. Taj postupak se sprovodi prema veoma rigoroznim zahtevima i relativno je mala baza restauratora raspoloživa, i pretežno rade poslove koje finansira država, ređe rade za privatne naručioce u globalu.

Renoviranje je proces koji je daleko slobodniji, nema striktnih normi u pogledu zahteva za autentičnošću izgleda, materijala, boja i sličnog, a moguća su i kardinalna odstupanja od izvornog projekta. U tim procesima se neretko radi i osavremenjavanje radi privođenja novim svrhama objekata, a najčešće su u pitanju klimatizacija, rasveta, alarmni i drugi sistemi obezbeđenja i slično.

Dakako, ponekad je za autentičnost izgleda objekta neophodna i okolina, a ponekad, kao u ovom slučaju, dečije igralište preko ulice napravljeno, predstavlja putokaz u lepu budućnost, te pravac kojim će se kretati i dalja sudbina ovog zdanja.