Dve generacije, prema legendi, uzeše davno, u devetnaestom veku, učešća u podizanju jednog od najzanimljivijih manastira u Srbiji. Neko voljno, neko nevoljno, a neko iznuđeno.
Naravno, tako kaže legenda.
A legenda je tu da se prepričava, a ne da se njoj veruje ili ne.
I prema toj legendi, beše u okolini Pirota, negde na desnoj obali Jerme, deo imanja izvesnog turskog zemljoposednika. Dakako, sve je to zemlja koja se obrela u vlasništvu oduzimanjem, dodeljivanjem, kupovinom ili drugačije, ali je to zemlja kojom se i pre toga hodilo.
I hodilo, i živelo, a eto, i krstilo.
Vreme, potpomognuto meteorološkim prilikama, ali i socijalnim neprilikama u vidu prinudnih migracija, pljačkanja i drugih, učinilo je da u tom devetnaestom veku pred čiji se kraj sudaraju i donekle podržavaju legenda i dostupne nam istorijske knjige, tek u tragovima usmenog predanja ostane ideja kako je baš na tom mestu nekada davno već postojala bogomolja.
Ta bogomolja imala je zaborav od ljudi, ali ne i od neke više sile, i tu ova legenda postaje najzanimljivija.
No, da joj se vratimo ipak na početak, da bismo je lakše sagledali.
Neko davnašnje doba sredinom devetnaestog veka, zateklo je ove prostore još uvek pod vlašću Turske administracije, pa iako se osećao pritisak na oslobođenje svih krajeva uključiv i ovaj pirotski, prilike su bile takve da se u tim godinama sve više pojačavao zulum turskih osvajača nad stanovništvom. Dakako, Turci su se smatrali svojim na svome, gledajući na osvojene krajeve kao na svoju večitu svojinu, te se shodno tome i razvijala atmosfera vređanja, ali i ozbiljnijih maltretiranja. U jednom takvom ambijentu, u ovoj našoj legendi izdvojiše se dve generacije. Starijoj, koja nosi mudrost u toj legendi, i u kojoj se prepoznaje vlasnik tadašnji čitavog zemljišta na kome se nalazilo i Crkvište, mesto ovih događaja, i mesto današnjeg Manastira.
Taj vlasnik zemljišta, Sali - Beg, i na drugoj strani Jovan Pop, imadoše svako po jednog pulena iz naredne generacije. Sali Beg imade svoga sina jedinca Emina, oholog mladića sklonom nasilju i vređanju, dok je Pop Jovan imao štićenika neznanih roditelja, ali sa nekakvim darom koji ni samom Popu Jovanu nije bio potpuno jasan. Velja, kako beše ime tom siročiću koga je on gledao kao sina, smatran je za čudnovato dete, ali kulminaciju čudnovatosti, i trenutak kada se i sam Pop Jovan prelomio pred silom kojom je osta fasciniran, jeste jedno navodno Bogorodičino javljanje u vidu višeglasja koje je govorilo Velji da otkopa crkvu baš na tom mestu.
Kako je Sali Beg u blizini imao kulu sa funkcijom letnjikovca ili vikendice, pretežno korišćenu za lov, u koju je često navraćao, primetio je jednom prilikom kako Velja čeprka nešto po toj zemlji.No, tek kada je i Pop Jovan poverovao navodno prisustvujući sceni obraćanja Bogorodice Velji, ono čeprkanje dečakovo preraste u otkopavanje koje je sada vršilo više meštana uz Velju.
Tu se nadmeno i oholo pojavi Emin, te vređanjem i pretnjama otera družinu koja je taman pronašla ikonu i kandilo kao dokaz da je tu zaista postojala crkva. Instant carma je odomaćeni savremeni izraz za nebesku pravdu koja se desi momentalno, te tako bi i sada, i prema legendi, Emin ničice pade na zemlju u grčevima i bolovima od kojih ga ne uspeše ni uspraviti, a kamoli mu više nekako pomoći.
Sali Beg kad iscrpi sva sredstva koja je imao pri ruci, u jednom momentu zatraži pomoć od Popa Jovana. I, Jovan ga ne odbi, već poče čitati molitve i ubrzo uminuše bolovi Eminovi, što Turčin ne samo da je smatrao čudom, već i neizmernom velikodušnošću.
Kažu da je svim prisutnima poljubio ruku, uključiv i Velju, te darovao zemljište, a potom i pomogao podizanje crkve, baš ove manastirske crkve kakvom je danas vidimo.
Tako veli ova legenda, zanimljiva u najmanju ruku kao i ovaj manastir koji skriva još neke intrigantne detalje osim legende o svom postanku.
Ti detalji su zapravo neke od fresaka kojima je oslikana unutrašnjost crkve.
Naime, jedan svetac nosi životinjsku glavu, a Bogorodica ima krila.
Dakako, svaka od tih fresaka ima svoje objašnjenje, ali ne samo jedno. Dakle, sve su to ipak samo pretpostavke, zanimljive, prihvatljive ili neprihvatljive, no i dalje samo pretpostavke. Činjenice su da su freske tu, veoma jedinstvene i poprilično neobjašnjene, ali ništa manje zanimljive od legende o nastanku manastira.
Ono što je možda manje zanimljivo je da je istorijski posmatrano, ovaj manastir imao sudbinu većine manastira nastalih u srednjem veku, odnosno da je više puta paljen i pljačkan, te da je sedamdesetih godina prošlog veka započela obnova. Obnovljena manastirska crkva, kao i manastirske prostorije poput konaka i ekonomskih zgrada, interesantno su raspoređene na gotovo neformalan način unutar kompleksa koji je prilično otvorenog izgleda i nema uobičajeni zid kojim bi se zaštitio od pogleda i drugoga.
Početkom dvadesetog veka Manastir je bio prepoznat i po uzgoju rasne peradi, na svojevrstan način čak i brendirane i cenjene. Tokom funkcionisanja u ovoj formi u kojoj je Sali Beg podigao sadašnju crkvu, manastir je služen i kao ženski i kao muški u pojedinim periodima. Do manastira se lako dolazi, za razliku od manastira Poganovo koji se takođe nalazi u dolini reke Jerme, prelaskom preko mostića, a prizor koji nas dočekuje je pravi prizor dobrodošlice. Uredno održavana i na umetnički način oblikovana flora koja okružuje i čini kompleks, izuzetan su prizor dok prilazimo crkvi i konacima.
Crkva smeštena ispod brda zvanog Carev Kamen, oslikana je jednostavnim motivima Strašnog suda, a poseban momenat je zajednička grobnica najznačajnijih ličnosti za postojanje manastira u ovoj formi, Popa Jovana i monaha Venijamina, kako je glasilo monaško ime kasnije zamonašenog siročeta Velje.
Da bismo u današnje doba razumeli pojam podizanja crkve iz perspektive nekadašnjeg vremena, neophodno je raščlaniti nekoliko procesa koji su umnogome zavisili od dobre volje onih koji su se kasnije nazivali ktitorima, mecenama, dobrotvorima i drugim sinonimima za zaslužne ljude.
Naime, kao i danas, moralo je postojati i zemljište na kome bi crkva ili manastir bili podignuti, a to nije bila samo zemlja za gradnju i pristupne puteve, već i okolna, takozvana ekonomska zemlja, od koje bi se manastirsko osoblje moglo svojim radom ili davanjem u najam, trajno izdržavati.
Potom je neophodno i onomad dobiti dozvole, a ovaj manastir je putem Sali Bega dobio i carski ferman kojim se dozvolila obnova manastirske crkve. Veoma često ovo su bile dve najveće prepreke koje su najčešće i odlučivale o sudbini manastira i pre njegovog podizanja.
Potom smo imali projektovanje, gradnju i materijal, a tu je već išlo lakše jer su se crkve sasvim solidno podržavale iz samog naroda, te je obično jedan ktitor donirao materijal, a meštani svoj rad i zidarsko umeće.
Nakon završetka i osvećenja crkve, vremenom je na red dolazio i najzahtevniji deo, oslikavanje živopisa, ikonopisa i uopšte unutrašnjosti. O složenosti ove etape najjasnije govori podatak da su i najpodržaniji crkveni projekti zahtevali vremensku distancu od nekoliko godina da bi bili i oslikani.
I danas je nemali broj crkava neoslikan, čeka se na to i danas poduže.
Ukoliko sve to imamo na umu, verovatno će nam biti jasnije koliko je složena i sudbina ovog Manastira Sukovo u kome je zidana crkva na crkvi, a da se pritom u jednom momentu više nije ni znalo za koju su crkvu temelji prvobitno postavljeni.
No, ono što danas pruža ovaj manastir, vredno je truda da se kroz jednu od najlepših rečnih dolina dođe do mesta na kome sve odiše dobrodošlicom i skladom u duhovnom miru.
Нема коментара:
Постави коментар