Nikada Dunav stanica nije imala tu važnost kao Glavna železnička stanica, to stoji, ali je nekada daleko manja razlika u toj važnosti postojala između najpoznatije dve beogradske žečezničke stanice.
Vremenom je započeta i još uvek nedovršena priča o Prokopu, a naseljavanjem rubnih delova grada dobile su na značaju i neke druge stanice, i Dunav stanica je lagano ostajala tamo gde je bila, sve manje bitna i sve zaboravljenija.
Danas, posle toliko decenija, izgleda mi isto. Šalter sala jeste nekako drugačija, ali malo, zaista malo drugačija.
Peroni?
Isti oni stari, samo su klupe dobile neka nova obeležja, ali umesna, taman toliko da odraze šmek onih silnih decenija koje ne samo da stoje iza Dunav stanice, već su verovatno i najveća vrednost ovog zdanja i cele priče o njemu.
Brze pruge Srbije trebale su baš ovde negde i da počnu. Prvi talas trapavog i, pokazalo se lažnog marketinga sa samog početka devedesetih vezanog za te brze pruge trebalo je da odavde poveže Vršac sa Beogradom.
Mislim da ni danas nemamo to što je tako pompezno najavljivano, ali zato putovanje baš ovom deonicom zvuči pristojno i primereno vremenu ali i društvu danas. Novi setovi tek pušteni u saobraćaj nisu ono što nude TGV, Maglev i slično, ali uz brojna stajanja u sasvim komfornom ambijentu pređu ovu deonicu brže od većine automobila. I dosta jeftinije.
Novi vozovi tiho pristaju na stare perone, gotovo kao da iskazuju poštovanje prema jednoj starici koja je mnogima obeležila živote, a nekima je ta stara dama činila i značajan deo života. Prošlo je kroz Dunav stanicu mnogo radnika na održavanju, mnogo konduktera, mnogo mašinovođda i daleko, daleko više putnika, a svima njima je jedno važno mesto u životu zauzela nepovratno ta ostarela ali i dalje dostojanstvena crvena zgradica i njena dva perona kojima su novi vozovi udahnuli još koji dan života.
Vremenom je započeta i još uvek nedovršena priča o Prokopu, a naseljavanjem rubnih delova grada dobile su na značaju i neke druge stanice, i Dunav stanica je lagano ostajala tamo gde je bila, sve manje bitna i sve zaboravljenija.
Danas, posle toliko decenija, izgleda mi isto. Šalter sala jeste nekako drugačija, ali malo, zaista malo drugačija.
Peroni?
Isti oni stari, samo su klupe dobile neka nova obeležja, ali umesna, taman toliko da odraze šmek onih silnih decenija koje ne samo da stoje iza Dunav stanice, već su verovatno i najveća vrednost ovog zdanja i cele priče o njemu.
Brze pruge Srbije trebale su baš ovde negde i da počnu. Prvi talas trapavog i, pokazalo se lažnog marketinga sa samog početka devedesetih vezanog za te brze pruge trebalo je da odavde poveže Vršac sa Beogradom.
Mislim da ni danas nemamo to što je tako pompezno najavljivano, ali zato putovanje baš ovom deonicom zvuči pristojno i primereno vremenu ali i društvu danas. Novi setovi tek pušteni u saobraćaj nisu ono što nude TGV, Maglev i slično, ali uz brojna stajanja u sasvim komfornom ambijentu pređu ovu deonicu brže od većine automobila. I dosta jeftinije.
Novi vozovi tiho pristaju na stare perone, gotovo kao da iskazuju poštovanje prema jednoj starici koja je mnogima obeležila živote, a nekima je ta stara dama činila i značajan deo života. Prošlo je kroz Dunav stanicu mnogo radnika na održavanju, mnogo konduktera, mnogo mašinovođda i daleko, daleko više putnika, a svima njima je jedno važno mesto u životu zauzela nepovratno ta ostarela ali i dalje dostojanstvena crvena zgradica i njena dva perona kojima su novi vozovi udahnuli još koji dan života.
Нема коментара:
Постави коментар