Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

субота, 23. јун 2018.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Kapetanovo, zdanje sa legendom oko sebe i u sebi

Nije neuobičajeno da neko značajno zdanje dobije naziv po nekome ko ga je kasnije posedovao, umesto po onome koji ga je gradio. Nije baš pravedno ali nije neuobičajeno.
No, šta je to, na kraju krajeva, pravda, pitanje je koje možemo postavljati sebi svaki dan i sa istim brojem novootvorenih pitanja bez jasnih odgovora koje to pitanje povlači.
Tako je i ovde, u Banatu, u blizini Leca gde se smestio Dvorac Kapetanovo.
Neka nebeska pravda, ili pak nepravda, na neki način je iskrojila i legendu koja se vezuje za dvorac.
Njegov kreator, Župan Botka Bela, gradio je dvorac u pseudosrednjevekovnom stilu (doduše, reč je o idejnom viđenju a ne arhitekturi) sa željom da živi u zdanju izdvojenom od naselja, u ravnici, pri čemu će vrhovi dvorca u svom neogotičkom stilu biti viđeni nadaleko, a opet skriveni od nepotrebnih pogleda. Takav je i prilaz.
Put vodi kroz drvorede gotovo prerasle u potpunu šumu a utisak koji se stiče kad se stane pred sam dvorac, jeste iznenađenje u smislu - kako ovo nisam video pre, sa glavnog puta?
Kako god da je građen, nije doneo uđitak koji je Bela očekivao.
Bankrotirao je, ostao bez dvorca ali na kraju i bez supruge koja očito bez prelepog zdanja nije mogla da živi. Polila se benzinom i tako izgorela da je od nje, osim pepela, ostao samo pramen kose koji obleće oko dvorca, ali i senka plave žene koja se i danas na Svetog Iliju pojavljuje u različitim delovima zamka. Istini za volju, neki veruju da je ipak reč samo o jednoj sobi...
Sve u svemu, to je legenda.
Ostalo je opipljivo, vidljivo.
I može se u tome uživati.


Njegov zadnji vlasnik, pre nacionalizacije sprovedene odmah po završetku Drugog Svetskog rata, zvao se Milan Kapetanov. Dvorac je stekao ženidbom, odnosno mirazom, ali iz nekog razloga danas se ovaj dvorac naziva po njemu a ne po onima koji su ga stvorili zajedno sa legendom o njemu.
I u njemu.
Konačno, koliko može biti suštinski bitno kako se naziva jedno ovako lepo zdanje?
Meni ne.






Ne znam da li je obavezno da ispred svakog dvorca u Vojvodini bude po bar jedno osušeno drvo, ali ni Kapetanovo nije izuzetak.




















Нема коментара:

Постави коментар