Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Đorđa Stratimirovića u Kulpinu, a ipak - Dvorac Dunđerskog

Konačno, kad čovek pogleda dvorce po Vojvodini, teško je naći nešto što ne nosi pečat Dunđerskih, na ovaj ili onaj način. Nije baš sve što je otmeno i veliko pripadalo Dunđerskima, da, ali najveći deo baštine koju čine vojvođanski dvorci i letnjikovci, zaista je obeleženo upravo strašću kojom je ova porodica uživala u eleganciji arhitekture koja se izdvajala, ali jednako tome i u vrtovima koji su okruživali te građevine.

Tako je i Kulpinu.

Nisu Dunđerski ovde od početka, ali su afirmisali ovaj kompleks sastavljen od dva dvorca, dve crkve, te nekoliko drugih zgrada u dovoljnoj meri, da su ovde ugošćavali i kraljevsku porodicu Karađorđevića, ali i dva predsednika Vlade onoga doba.

No, početak je bio drugačiji. Neki drugi ljudi su čuli za Kulpin, neki drugi ljudi su udarili temelje onome što danas prepoznajemo i kao Muzej poljoprivrede Vojvodine.

Bila je to porodica Stratimirović, porodica koja se odrekla svog hercegovačkog prezimena vremenom, a počela je svom prezimenu Stratimirović, dodavati i prezime Kulpinski.

Rešena da ostane u mestu gde je stekla značajan ugled, kao uostalom i među Srbima u čitavoj tadašnjoj Monarhiji KuK

Habsburška monarhija...Austrougarsko carstvo...Tamnica naroda.

Kako god je zvali, retko su Srbe prepoznavali.

Srećom, Srbi su prepoznavali retke među svojima, pa su Stratimirovići postali ugledna porodica sa imanjem kakvo dolikuje tom ugledu.

Bili su tu, rešeni da ostanu.
Porodica Stratimirović koja je dala pored čuvenog Đorđa, i jednog Mitropolita Stevana, sagradila je dva dvorca u parku, manji i i veći, koji se i danas zove Veliki. Kompleks je sadržao i crkvu, te nekoliko drugih građevina, ali teška vremena donela su promene, i san sanjan dok su temelji udarani, izbledeo je neumitno.

Novac i ekonomija. San nije izdržao pod teretom tih argumenata, i Stratimorovići ostaju samo u istorijskim spisima i sećanjima. Imanje su prodali.

Neobičnim sticajem okolnosti ovo imanje je prvo prešlo u tuđe aristokratske ruke, ali Lazar Dunđerski ne propušta priliku da otkupi oba dvorca.

Ponovo, novac i ekonomija. I, sada već - istorija.

Danas je mali dvorac zgrada mesne zajednice i teško je poverovati da je to nekad bilo zdanje koje je nazivano dvorom. Oronula fasada sa neuverljivom statikom stepeništa za ulaz iz zajedničkog dvorišta, zaista ne predstavljaju privlačan prizor, posebno ako se uzme u obzir istorija zdanja.

Veliki dvorac, odnosno Kaštel kako se još naziva, je već nešto drugo. U njemu je smešten muzej poljoprivrede Vojvodine, i pleni svojom lepotom i gracioznošću, sav ponosan u novoj ulozi.

Prelepo i široko dvorište sa cvećnjakom, kao i veliki park u pozadini, deo su scenografije koja odiše diskretnim mirisom nekadašnje aristrokratije, odnosno onoga što je pokušavala biti ondašnja vlastela.

Vlastela nije ostala samo na tome, već su svoje imanje uključili i u politički život, i nije isključeno da je upravo ovaj kompleks ponekada možda bio pozornica nekih političkih spletki, intriga ili tajnih pregovora, pa čak i zavera, ali je vrlo verovatno da je bio i poprište sučeljavanja brojnih tračeva, od kraljevske porodice do samog vrha tadašnje vlasti, kada se uzme u obzir kome je sve ovaj kompleks pružao gostoprimstvo.

Drugi svetski rat, odnosno njegov završetak, doneo je kompleksu sudbinu koju je doživela većina drugih dvoraca.

Nekome od pobednika se učinilo da je sasvim dobra ideja da konfiskovanu imovinu predaju nekoj zemljoradničkoj zadruzi ako se osnuje, te je već višenim obrascem, i ovaj kompleks zagazio u svoje tužne dane.

Ipak, zadruga ga ustupa Muzeju Vojvodine koji ga pretvara u jedinstvenu muzejsku postavku namenjenu predstavljanju poljoprivrede, ali i doba u kome je kompleks nastajao.

Na kraju, mogli bismo reći, sve je došlo na svoje.

Žalostan i neželjeni završetak priče o malom dvoru...

Stiče se utisak da je moglo, ali i moralo malo bolje od ovoga.

No, neka slike govore nadalje same za sebe.

Autor bi se na ovom mestu odjavio od daljih komentara...