Objektivom po Srbiji - Jezero Duboki potok, snaga jednog savršenog sklada prirode

Beše to, kažu, potok.

Dubok neki potok. Dovoljno dubok, da ga tako i nazvaše.

Nadomak velikog grada, na tridesetak kilometara, možda i svih četrdesetak. 

I, kao da nema tih kilometara tako malo, drsko se smestila gotovo nedirana priroda u svoj svojoj lepoti tu, na nekadašnjem potoku, sada branom pregrađenim, od čega nastade jezero.

I to ne malo jezero.

Jezero Duboki potok.

Jedan odličan primer kako čovek može uz prirodu, a da je ne naruši.

Akumulacija, kao i najveća većina naših jezera. 

Akumulacija radi regulacije vodotokova, jer se obližnje Barajevo počelo urbano širiti oko Barajevske reke u koju se uliva i Duboki potok, pa je valjalo ukrotiti nekako tu vodu, kada dobije bujične zamahe usled većih padavina.

I tako nastade jezero.

Usred prirode, gotovo netaknute, ali svakako nenarušene skromnim znacima prisustva čoveka.

Da, ima ovde i vikendica, ima i restoran čak, ali i drugih znakova prisustva čovekove ruke, ali ne ometaju prirodu. A sve je počelo sa branom tokom devedesetih.

Sa petnaest metara visokom branom, te skoro stopedeset metara širokom, ukroćena je voda površine gotovo osam hektara. 

Vode koje ima dovoljno za sve, pa čak i za uživanje.

Kajakaški klub.

Tribine za navijanje, sunčanje ili samo gledanje u reku sa prostrtog peškira.

Poluuređena plaža.

Mnogi se okupaju, neki čak i sufuju na dasci, a primećeni su i neki koji dovedu decu da uživaju pored obale, bacajući kamenčiće u vodu, ali sa velikim osmehom na licu kakav samo dete u svojoj naivnoj percepciji života, može da napravi. Onaj osmeh koji sve razoružava.

Osmeh koji nam stavlja osmeh na lice i kada dete rusvari iz sve snage...ah, da...rusvari.

Ne trudimo se previše, jer nema tog izraza, ali...kada dete pravi rusvaj, ne znam....nekako mi se nametnuo taj zgodno izmišljeni izraz. 

Kasnije deca odrastu, a osmeh na ovim obalama upućen je nekim drugim osmesima, nekim stidljivijim, intrigantnijim i privlačnijim.

Dečaci se šepure uz obalu, devojčice se prave da ih ne primećuju, i te igre umeju da potraju čitavo leto, sve dok neka ruka ne završi u drugoj ruci, tražeći zgodan cvet da se napravi buket, ili tražeći zgodan hlad u kome će se usne stapati skriveno od svih, pa i od ribolovaca koji su ionako nezainteresovani za sve, sem da napune svoje meredove ulovom.

Ulova, dakako ima, jer jezero poribljava lokalno ribolovačko društvo, a i mesta na kojima pecaroši provode svoje vreme malo podalje od plaže.

U kasnim večernjim satima, a posebno letnjim noćima, zapali se i poneka vatrica oko koje se razmenjuju mladalački osmesi, šale i dobacivanja, a tragovi koje uglavnom ostave za sobom, zapravo su retki tragovi neodgovornog prisustva čoveka u prirodi.

Leptirima, pčelama i skakavcima koji su oni istinski gospodari ovih obala, kanda to ne smeta ipak.

Gledaju svoja posla. uživajući u tome na ovom jezeru, možda nekome nebitnom, a možda nekome i veoma bitnom...