U šetnji po Beogradu - Hram Svetog Save, jedan od zaštitnih znakova Beograda

Koliko treba u sebi nositi vere pa, ne samo odreći se prestola i privilegija, već i svojim autoritetom i oca svoga prevući u duhovni svet, u našoj istoriji možda jedino zna Sveti Sava. 

U mnogo čemu jedinstven, taj tihi utemeljivač Srpske Pravoslavne crkve, danas je slavljen u svim školskim ustanovama, baš onako kako mu i dolikuje. Njegov sveukupni život je osnova za tako veliku slavu, a njegova smrt, odnosno događaji posle nje, osnova su za izbor mesta za zidanje najvećeg domaćeg hrama, Hrama Svetog Save na Vračaru. 

Prelep spomenik jednoj veri koja je toliko bila snažna da još od samog svog početka nije pripadala samo jednom čoveku, već i mnogima oko njega.
Kada neka vera tako snažno zaživi u celom narodu, onda ni smrt njenog nosioca to više ne može da zaustavi. Šta onda sa takvim narodom kada ga porobiš?
Spališ kosti tvorca vere naroda ne bi li se narod preobratio, ali - ne.
Upravo na tom Vračaru gde je Turski Paša spalio kosti Svetog Save, upravo tu je baš taj narod podigao najveći svoj pravoslavni hram u Srbiji, ne dozvolivši ni na jedan način da se ono što je je Svet Sava doneo srpskom narodu, utopi, zanemari, presahne ili jednostavno pusti niz vodu.

Dugo je građen. Tokom te gradnje popamtio je mnoge epohe, epohe mira, ali nažalost, i rata.

I svaka od tih epoha se odrazila na gradnju Hrama.

Polako, ali neumitno, silueta je plenila svojom veličinom, te počinjala da sija poput prave hvale vredne crkve, sa svakim udarcem čekića koji su ubrzo po početku gradnje, smenjivala i zvona.

Tako je teklo kroz godine, a tako i kroz decenije.

Gradnja je zagazila u dva veka, dvadeseti i dvadesetprvi, oslikavajući težnju naroda kroz daleko više vekova.

Danas je na tom mestu gde su spaljene kosti utemeljivača Srpske Pravoslavne crkve, najlepši i najveći pravoslavni hram u Srbiji, Hram Svetog Save.

Ogromna građevina, ali ogromna i mora da bude ukoliko treba da primi čak deset hiljada vernika!
Da, cifra je zaista impozantna, već i za zamisliti toliki broj vernika, a kamoli ih u mislima smestiti u neki hram.

Velika je to brojka. 

Mnogo ljudi, a tek mnogo vernika.

Istini za volju, i poštovalaca, a ne samo onih najzagriženijih vernika...no, svejedno.

Deset hiljada...
Gotovo celih 80 metara visok hram sa svojim glavnim krstom na vrhu, uzdignut više od 60 metara iznad reke Save, hram je vidljiv sa svih strana i zaista je jedan od najuočljivijih simbola Beograda.

Svojevremeno je upravo takva jedna parola i pratila gradnju ovog svetog mesta, i unosila kontroverze u jednu tako blagu i mirom i srećom protkanu ideju, kakva je podizanje jednog takvog hrama.

Ipak, kada je konačno zasijala ona silueta o kojoj se pričalo, sve kontroverze su nestale.

Već na prvi pogled jasno je da je ovo jedan duhovni dom mira, ljubavi i vere.

Vidljiv sa svih strana, da lakše širi te izvorne postulate ljudskosti i vere kojoj je posvećen.

Taman tamo gde treba, smestio se i Karađorđe, da zaokruži srpsku istoriju, doduše, sa one manje duhovne strane, ali podjednako potrebne zavisno od trenutka.

A noću?
E, to je tek poseban doživljaj. Dekorativna rasveta kada se upali, senzacionalna je stvar, pa ma koliko da je koštala, odnosno, da košta. Kada se tome pridodaju i fontane na trgu ispred Porte, onda je već reč o prestižnom spektaklu.

Skriptarnica u ništa manje grandioznom stilu od samog Hrama, savršeno zaokružuje kompleks na vračarskom platou.

Šta još reći?
Ma mnogo toga, ali uglavnom nije štos u pisanju, pa ni u gledanju slika, naprosto, postoji nešto što treba doći i videti, osetiti deo prošlih vremena u tom jednom momentu, ili čak možda i na trenutak odleteti u neka druga vremena, prolutati malo zamišljenim kriptama naše vekovne duhovnosti i obogatiti sebi život za taj jedan tren. Ispred Hrama to je savršeno moguće. Vernicima zaista ne treba ništa govoriti, Hram je u njima i gradi ih i dalje, i to vernici znaju, a ova stranica je preporuka onima koji bi Hram sagledali možda sa neke druge strane.