Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

недеља, 08. јануар 2012.

U šetnji kroz Beograd - Hram Svetog Save, jedan od zaštitinih znakova Beograda

Koliko treba u sebi nositi vere pa, ne samo odreći se prestola i privilegija, već i svojim autoritetom i oca svoga prevući u duhovni svet, u našoj istoriji možda jedino zna Sveti Sava. U mnogo čemu jedinstven, taj tihi utemeljivač Srpske Pravoslavne crkve, danas je slavljen u svim školskim ustanovama, baš onako kako mu i dolikuje. Njegov sveukupni život je osnova za tako veliku slavu, a njegova smrt, odnosno događaji posle nje, osnova su za izbor mesta za zidanje najvećeg domačeg hrama, Hrama Svetog Save na Vračaru. Prelep spomenik jednoj veri koja je toliko bila snažna da još od samog svog početka nije pripadala samo jednom čoveku, već i mnogima oko njega.
Kada neka vera tako snažno zaživi u celom narodu, onda ni smrt njenog nosioca to više ne može da zaustavi. Šta onda sa takvim narodom kada ga porobiš?
Spališ kosti tvorca vere naroda ne bi li se narod preobratio, ali - ne.
Upravo na tom Vračaru gde je Turski Paša spalio kosti Svetog Save, upravo tu je baš narod podigao najveći svoj pravoslavni hram u Srbiji, ne dozvolivši ni na jedan način da se ono što je je Svet Sava doneo srpskom narodu, utopi, zanemari, presahne ili jednostavno pusti niz vodu.

Danas je na tom mestu najlepši i najveći pravoslavni hram u Srbiji, Hram Svetog Save.


Ogromna građevina, ali ogromna i mora da bude ukoliko treba da primi čak deset hiljada vernika!
Da, cifra je zaista imnozantna, već i za zamisliti toliki broj vernika, a kamoli ih u mislima smestiti u neki hram.
Gotovo celih 80 metara visok hram sa svojim glavnim krstom na vrhu, uzdignut više od 60 metara iznad reke Save, hram je vidljiv sa svih strana i zaista je jedan od najuočljivijih simbola Beograda.






Taman tamo gde treba, smestio se i Karađorđe, da zaokruži srpsku istoriju, doduše, sa one manje duhovne strane, ali podjednako potrebne zavisno od trenutka.







A noću?
E, to je tek poseban doživljaj. Dekorativna rasveta kada se upali, senzacionalna je stvar, pa ma koliko da je koštala, odnosno, da košta. Kada se tome pridodaju i fontane na trgu ispred Porte, onda je već reč o prestižnom spektaklu.







Skriptarnica u ništa manje grandioznom stilu od samog Hrama, savršeno zaokružuje kompleks na vračarskom platou.









Šta još reći?
Ma mnogo toga, ali uglavnom nije štos u pisanju, pa ni u gledanju slika, naprosto, postoji nešto što treba doći i videti, osetiti deo prošlih vremena u tom jednom momentu, ili čak možda i na trenutak odleteti u neka druga vremena, prolutati malo zamišljenim kriptama naše vekovne duhovnosti i obogatiti sebi život za taj jedan tren. Ispred Hrama to je savršeno moguće. Vernicima zaista ne treba ništa govoriti, Hram je u njima i gradi ih i dalje, i to vernici znaju, a ova stranica je preporuka onima koji bi Hram sagledali možda sa neke druge strane.

Нема коментара:

Постави коментар