Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 25. март 2021.

Objektivom po Srbiji - Smederevska Palanka, od Neolita do giganta svetskog glasa u proizvodnji šinskih vozila, i - nazad do mirnog palanačkog života

Palanka...brojne su palanke na ovim prostorima, da bi samo jedna bila smatrana baš tom Palankom.

No, upravo ova, Smederevska Palanka, jedno vreme je nosila upravo taj naziv, bez prefiksne geografske odrednice, sve dok nije postala današnja savremena Smederevska Palanka.

Etimologija ovog gradića udaljenog manje od osamdesetak kilometara južno od Beograda, više je puta zbunjivala u svojoj istoriji upravo nazivima mesta.

Jednom se čak zvala i Bela crkva, negde u prvim pisanim tragovima sa sredine jedanaestog veka.

Naravno, nije nikako reč o onoj Beloj crkvi, okruženoj jezerima, već je to samo jedno od imena gradića koji danas u blizini ušća Kurbišnice u Jasenicu, mirno provodi svoje dane gotovo jednim usporenim ritmom, netipičnim ako se pogleda istorija od sredine dvadesetog veka. Nekadašnji industrijski kolos koji je dopirao i do drugih kontinenata sa svojom čuvenom industrijskom proizvodnjom gotovo svega krupnog što se od metala može napraviti, zapošljavao je u svojim pogonima otprilike polovinu današnjeg ukupnog stanovništva.

Danas je sve to ipak drugačije.

Ne, nisu krivi Iliri i Tračani koji su ovde nastanjivali šire gradsko područje pre nego što su ih poterali Rimljani. Ne, nikako oni nisu krivi. Kao ni Rimljani koji su došli posle njih, više od pet milenijuma od kada su neolitske zajednice na ovom području ostavljale za sobom artefakte vinčanske kulture.

Niko od njih nije kriv za nestajanje nekadašnje slave Smederevske Palanke u smiraj dvadesetog veka, te metamorfozu u poluuspavanu varošicu kakvom je većina nas ume videti u ovom veku.

Nisu ni Turci koji tokom svojih osvajanja ostaviše nekoliko imena ovom gradiću kao najznačajnije tragove svoga viševekovnog boravka, već ratovi devedesetih, te pre svega raspad tržišta i neuspešno uklapanje u nove trendove kapitalizma i globalizacije.

Kolos nije stigao da bude na kolenima, kolos je odmah pao.

Velika zavisnost same varošice od svojih industrijskih potencijala, takođe je učinila svoje, i tako se onaj ogroman gotovo trčeći korak usitnio, do laganog hoda koji sa strane čak izgleda poput hoda u mestu...ili, praznog hoda.

No, opstajati znači rešiti se bremenite istorije koja u svojoj slavi ume itekako da postane teg, i ne dozvoljava više da se na jedno mesto gleda realnim očima, već samo kroz prizmu očekivanja oporavka industrijskog lava koji se više očigledno nikada neće desiti.


I, Palančani su se rešili tog balasta. Rasterećeno hodaju u korak sa svojom sudbinom, jednako kao i u mnogim drugim mestima u Srbiji. Svesni su da se stara slava ipak neće vratiti, ali duh koji ih krasi, nije to doživeo kao kraj sveta.

Naprotiv, na gotovo svakom koraku živost. Rešenost da se živi dalje.

Pijačna vreva začas se prelije preko korza sve do parkića sa zanimljivim spomenikom na herojsku zajedničku odbranu neba u Prvom svetskom ratu.

Obnavljaju se fasade polako.

Centar grada se modernizuje. Priprema se na rekonstrukciju najvažnijeg izletničkog potencijala na jezeru Kudreč, a vašarski dani okupljaju toliko ljudi, da se zapita čovek odakle li ih je toliko.

Život nije nestao, i nije se usporio. Industrija je nestala, ali ne i ljudski potencijal.

Zapravo je u deceniji između zadnja dva popisa svega desetak procenata stanovnika zabeleženo manje, što je u trendu velikih državnih cifara u razlikama između nataliteta i mortaliteta, sasvim solidan rezultat. Palančanima se samo može skinuti kapa, sa dubokim naklonom, jer se nisu odrekli sebe i svoje dedovine sa smirajem slavnih industrijskih dana.

Nekako, kada prođem Palankom, same mi od sebe prođu glavom dve reči:

Uprkos svemu...














































Нема коментара:

Постави коментар