Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 18. јануар 2021.

Objektivom po Srbiji - Melenci, banatski dragulj nastao istočno od Tise jednim davnim carskim dekretom

 Carski dekret, pa još jednom banatskom selu namenjen.

Zvuči malo pretenciozno, znam. 

No Carica Marija Terezija nije mislila baš na samo selo, već više na predeo koji je označila kao Istočno od Tise. Pa, možda i malo preciznije, ali se meni baš ovaj deo dopao.

I tako nastaše Melenci. Naseliše se, prema tom dekretu koji se još ponekad naziva i patentom, pretežno Srbi, i to posle najave da će ratovi sa turskim osvajačima polako preći u istoriju, te da tadašnju pustaru čeka neko lepše, uglavnom zemljoradničko mirno doba.

I počeše da se šire. Guraju.

Doguraše, kažu statistike, do jednog od najvećih sela tadašnje velike nam države, posle raspada Carevine. Prethodno, kaže istorija, i jedno od najneposlušnijih, no to je druga neka priča.

Priča koju ja želim da ispričam je priča u kojoj jedno malo mesto nedaleko od Zrenjanina, jednog od najlepših naših gradova prema mom skromnom mišljenju, čeka da neko nekoga povede za ruku ovim naizgled nebitnim ulicama. Jer, pored kitnjastog najvećeg banatskog grada, uzeti sebi par koji bi se držeći za ruke prošetao, to jeste nešto vredno priče.

Može taj par videti jednu omalenu alegoriju u kojoj se uz crkvu nalazi i škola, pa odmah zatim mali park, te trg na kome se razne svetkovine dešavaju. Vašari, sajmovi, venčanja...sve je to tu. I sve to treba proći u kratkoj šetnji u kojoj je svaki korak užitak.

Naizgled nebitnim ulicama.

Pored naizgled nevažnih kuća koje možda potiču još iz samog doba nastanka Melenaca.

Neke od njih su i važne. Neke su samo čuvari uspomena.

Duhovi. Seoska svetkovina. Slava. 

Veselje. Vreme bujanja naroda. Doba slavlja života.

Sajam meda. Čobanski paprikaš. 

Vetrenjača.

Rusanda. Banja i jezero.

Uzeti voljeno biće za ruku i zakoračiti u sve ovo što nude Melenci.

Koračati, a ne proći samo kroz Melence.

Doživeti šarm jednog banatskog sela koje je uvek biralo da bude svoje.

I danas je. Sa onom specifičnom arhitekturom koja neprimetno levitira između aristokratskog i dobrostojećeg građanskog poručujući svima da su dobrodošli.



Korake ne moramo brojati.
Ne treba ih ni produžavati.
Niti ubrzavati. Ni usporavati.
Ne znam kako Melenci izgledaju u jesen, ali kada sunce umije fasade, krovove i ulice, koraci sami nastaju i stvaraju ritam koji im odgovara. 
Ritam ruke u ruci.
Ritam srca u srcu.
Možda toga ima i na drugim mestima.
A možda je samo u melencima nešto snažnije nego na drugim mestima.
Ono što znam zasigurno je da vredi istražiti.
Recept je jednostavan. Počinje otprilike ovako...
Uzmeš voljeno biće za ruku i stigneš u Melence.
Posle Melenci preuzimaju.
Kako?
Pojma nemam...
Zaista.




























Нема коментара:

Постави коментар