Postoji reč koju olako shvatamo veoma često.
Nešto kao i većinu reči koje koristimo u svakodnevnom govoru, ali snagu i suštinu ove reči smo sposobni razumeti tek u određenom dobu vlastite zrelosti.
To je reč - taman.
Turcizam u našem jeziku koji vodi poreklo iz arapskog jezika. Da bi se razlikovao od opisnog prideva koji dodeljuje svetlost ili tamu nečemu, često tu reč znamo i kao - potaman.
Prava mera.
Za svakodnevnu upotrebu, nije se preterano potrebno udubljivati u suštinu ove reči, ali ako pokušamo nekome opisati dužinu ili dubinu Kanjona reke Gradac, te udaljenost od našeg polazišta, te brojkama pojasniti pećine, krivine, plažice i brojne druge karakteristike ovog područja, reč koja će najbolje sve ovo pojasniti jeste upravo ta reč.
Taman. Tačno koliko duši treba. Taman koliko je telu neophodno. Taman koliko da zauzme u sećanju svoje vrlo visoko mesto. Potaman da ispuni dan koji nastavlja da traje ponekad i zauvek.
Eto, upravo i jedino tako može da se objasni brojka od nekih 28 kilometara dužine, te nekih 150-ak metara najveće dubine, kao i nekih stotinjak kilometara udaljenosti od Beograda, ili sedamdesetak poznatih pećina, desetine hiljada godina istorije ljudskog bitisanja u ovom kanjonu, ili možda samo jedno mesto na spisku najčistijih reka Srbije. Prvo. Kako inače objasniti da par kilometara prelazimo za par sati jer stalno zastajemo da fotografišemo ili da samo stopimo noge na nekoj od bezbrojnih plažica?
Pobrojati manastire u okolini možda nije problem, ali za sve to je i dalje dovoljna ta jedna reč. Taman koliko treba. Čak i u trenucima kada ima nečeg i previše, recimo stepenika ako se odlučimo da peške siđemo i vratimo se do manastira Ćelije, neposredno pošto savladamo nebrojene stepenice i odmorimo se na duplo više odmorišta od planiranih kada smo silazili, ipak shvatimo da je i taj uspon - taman koliko možemo.
Iako svega nekoliko kilometara od Valjeva, i Valjevcima se čini da im je ovo izletište taman dovoljno daleko. Ili blizu, nema razlike.
Čak i kada im je možda nešto dalje, Gradac uvire upravo ovde, pa im je i za kratku šetnju od sat vremena taman dovoljno blizu.
Celokupno područje vezano za Gradac nudi i druga brojna izletišta, pećinu i jezero istim imenom Petnica.
Arheologija povezuje sva ova mesta neraskidivo, ali i speleologija takođe potvrđuje jedinstvenost ambijenta.
Ipak, ako se vratimo samom Kanjonu, nekih 28 kilometara predivnog toka, a za mnoge i najlepšeg kod nas, spoznaćemo da reka izvire ispod Povlena, najviše od Valjevskih planina, te nešto kasnije ponire da bi posle narednog izbijanja na površinu zasijala u svom punom sjaju.
Sjajan vodotok, neponovljivi ambijenti i svežina koja se retko sreće...
Možda je sada ipak onaj trenutak da slike zamene reči.
Toliko toga se zaista ne može ni fotografijom pokazati a kamoli ispričati rečima.
Zaista toliko toga mora da se udahne.
Toliko toga mora da se vidi zatvorenih očiju.
Da se čuje na mestu gde nema nikakvih drugih zvukova sem savršene simfonije koju svira Gradac..
Osećaj najčistije vode koju zemlja nudi nekako je drugačiji od osećaja kada stopiš noge u vodu...kada zahvatiš vodu rukom, umiješ se i osvežiš. Drugačije je.
Verujem da je čak drugačije kada se ovde zaljubiš, ili sa porodicom zastaneš na putu ka svom dnevnom mestu za uživanje, pa se setiš zašto i kada si se zaljubio, te otud danas i porodica tu negde okolo bira sebi mesto, kuka što se puno hoda, ili što je neka plažica zauzeta, ili ogladni od brojnih roštilja...
I, umesto zaključka, preporuka. Nemojmo sedeti i čekati lepotu da dođe do nas, jer neće. Lepota i priroda su već tamo negde i čekaju na nas. Stoga, pravac Valjevo, ili neki od manastira, Lelić ili Ćelije, i onda sledeći vlastita čula, do same vode. One najčistije u Srbiji. Da, i u Evropi, piše i to ponegde. Jednom valjda i zvanično beše...
Hajdemo onda dalje, makar slikom...
 |
Нема коментара:
Постави коментар