Fruška gora.
Deluje tako neistraženo onima koji je pohode.
I tako maleno onima koji je ne pohode.
Planina koja kilometre relativizuje začas.
Planina koja pojmove uživanja poremeti i premesti u neke druge okvire.
Planina koja uvek nudi nešto staro...a tako novo.
Ponekad uhvatim sebe da izlete delim na jednodnevne, vikende, produžene vikende, i...one izlete na Frušku goru.
Ne možeš joj dati. Dosta je da joj ne uzimaš. Njenu prirodu, njenu čistoću, njeno dostojanstvo. A dobićeš uvek mnogo više. I jezero, i pećinu, i prirodu u njenom punom sjaju. I duhovnu snagu za one koji je trebaju, a iskustvo doživljaja istorije iz prve ruke onima koji će pre to potražiti u nekom od brojnih manastira Fruške gore.
I, tu negde počinje i naša priča o manastiru Grgeteg.
Unatraške, naravno...
Jer njen kraj je zapravo tek početak, onaj početak koji počiva u legendi o nastanku.
Legendi u kojoj jedan Zmaj, i to Zmaj Ognjeni Vuk, gradi i daruje svom slepom ocu ovaj manastir.
I otac, makar i slep, svome je sinu podario život, ali i ime, plemićku krv koja teče još od Kneza Lazara i Vuka Brankovića, kao i despotske titule.
Pa ipak, istorija se pre saglašava oko toga da je reč o legendi, ma kako romantičnoj.
Istorija uistinu i ne zna ko je i kada sagradio manastir Grgeteg, koga turski zapisi svrstavaju u šesnaesti vek, dok ga crkveni zapisi prepoznaju početkom sedamnaestog veka.
Beše to bogat manastir, iako je napušten, a i rušen više puta.
Beše bogat jer samo se tako mogao otkupljivati i rentirati od Turaka vrlo visokim svotama novaca za tadašnje pojmove. Velika crkvena imena ovde su ostavila traga težeći da pomalo skrajnuti manastir sa glavnih prometnih pravaca, uzdignu do nivoa kakav zaslužuje.
Iako je sudbina udarala po Grgetegu svom silinom kroz svaki od ratova, na njemu su danas daleko vidljiviji upornost i istrajnost svih koji su ga neumorno podizali i popravljali, te proširivali iznova i iznova. Uprkos ratovima, pljačkama, i svim nedaćama koje su ga pretile pretvoriti u ruinu za zaborav.
Stoga danas, iako na svega 25 kilometara od Novog Sada ili Rume, te upola od toga od Iriga, nećemo baš nabasati na manastir, ne. Malo ćemo se potruditi oko toga, te se upoznati i sa istoimenim mestom sa manje od stotinu stanovnika, na putu do kapija Manastira.
Vredi li truda?
Ah, pitanje je to od onih koje ne treba ni postavljati.
Stati pred kapiju i samo se osvežiti na česmi, već predstavlja doživljaj. Ugođaj koji se sretne tek u određenim okolnostima, ali i ugođaj koji je uveličan pogledom na manastirske kapije i vrt, te dugačak zid koji vodi ka crkvi i manastirskim konacima. Ka istoriji u kojoj je zamalo pogašen ovaj manastir i u mirnodopskim uslovima Carskim dekretom, te zamalo...ko zna šta sve...
Pa ipak, ponosan, na nešto više od 250 metara nadmorske visine, svakome ko bude dovoljno razborit, željan i odlučan, ukazaće se Manastir Grgeteg u svoj svojoj veličini i raskoši širom otvrenih kapija i jednostavnim ali prelepim vrtom umesto crvenog tepiha kao dobrodošlicom za sve koji u ovaj hram požele ući, ili ga makar izbliza pogledati.
Нема коментара:
Постави коментар