Priča o Lazarevom kanjonu je stara, više puta je menjana, dopunjavana i prepričavana, ali ne krije u sebi ništa naročito mistično. Naravno, to ne znači da sam kanjon ne obiluje mistikom, kako nekada, a tako i danas. Veoma je dugačak, kažu preko četiri kilometra, ali i strm. Strmine čine i pola kilometra dubine ovog prelepog kanjona. Nikada nisam imao priliku, ali ni želju da ga u potpunosti prođem i to je nešto što čovek shvati tek kada se nađe ispred samog kanjona, na grebenu Istoćnog Kučaja. U čemu je stvar?
Pa, stvar je u tome što upravo ta mistika možda ne bi bila više mistika, a onda više ni Kanjon ne bi bio to.
Konačno, pored brojnih životinjskih i biljnih vrsta karakterističnih za ovo područje, najmisteriozniji su tokovi dveju reka koje grade Knjon. Ti tokovi čas izviru, čas poniru, a izgleda da su u vezi i sa podzemnom rekom u Lazarevoj pećini. Interesantno, u svakom slučaju. Treba poći, popeti se makar do vidikovca sa koga se pruža pogled na dobar deo Kučaja i istočne Srbije uopšte. Ko ne može, neka uživa u fotografiji.
U podnožju civilizacija - u tragovima. I to tužnim tragovima. Posledica spora i nesloge, dugovanja i nerazumevanja, tek prelep kompleks zapušten stoji i čeka neka bolja vremena. Koliko će još moći da čeka, ne znam, ali kada bude odustao, imam utisak da ovde više niko neće udahnuti život. Turistički život, dakako.
I nekadašnji pastrmski ribnjak je tu...kao podsetnik šta sve možemo teško da napravimo ali zato da lako izgubimo.
Prase,svinja, vepar, srndać, vo, dva paraseta, tri praseta...i ceo vuk pride...sve je nbekad moglo da stane nad ogroman ćumurni roštilj. Uzalud, danas se taj objekat jedva dovoljno drži da mu se raspozna namena. Mirisi su odavno ishlapeli, žeravice odavno beznadežno pogašene a podebeli sloj prašine smestio se kao pokrivač na ognjište koje je ne tako davno davalo onu prelepu boju i hrskavu koricu svemu što je dobra trpeza zahtevala.
A o lepoti kučajskih pašnjaka ne treba ni trošiti reči. Ko ju je video, zna zašto, ko je nije video, saznaće i sa fotografije, a kamoli posle silaska sa motora uz dubok uzdah prirode dovoljan da se čoveku napune baterije za bar još jednu urbanu, poslovnu sezonu...
Pa, stvar je u tome što upravo ta mistika možda ne bi bila više mistika, a onda više ni Kanjon ne bi bio to.
Konačno, pored brojnih životinjskih i biljnih vrsta karakterističnih za ovo područje, najmisteriozniji su tokovi dveju reka koje grade Knjon. Ti tokovi čas izviru, čas poniru, a izgleda da su u vezi i sa podzemnom rekom u Lazarevoj pećini. Interesantno, u svakom slučaju. Treba poći, popeti se makar do vidikovca sa koga se pruža pogled na dobar deo Kučaja i istočne Srbije uopšte. Ko ne može, neka uživa u fotografiji.
U podnožju civilizacija - u tragovima. I to tužnim tragovima. Posledica spora i nesloge, dugovanja i nerazumevanja, tek prelep kompleks zapušten stoji i čeka neka bolja vremena. Koliko će još moći da čeka, ne znam, ali kada bude odustao, imam utisak da ovde više niko neće udahnuti život. Turistički život, dakako.
I nekadašnji pastrmski ribnjak je tu...kao podsetnik šta sve možemo teško da napravimo ali zato da lako izgubimo.
Prase,svinja, vepar, srndać, vo, dva paraseta, tri praseta...i ceo vuk pride...sve je nbekad moglo da stane nad ogroman ćumurni roštilj. Uzalud, danas se taj objekat jedva dovoljno drži da mu se raspozna namena. Mirisi su odavno ishlapeli, žeravice odavno beznadežno pogašene a podebeli sloj prašine smestio se kao pokrivač na ognjište koje je ne tako davno davalo onu prelepu boju i hrskavu koricu svemu što je dobra trpeza zahtevala.
A o lepoti kučajskih pašnjaka ne treba ni trošiti reči. Ko ju je video, zna zašto, ko je nije video, saznaće i sa fotografije, a kamoli posle silaska sa motora uz dubok uzdah prirode dovoljan da se čoveku napune baterije za bar još jednu urbanu, poslovnu sezonu...
Нема коментара:
Постави коментар