Jutro svanjuje, iako očekujem da će malo kasniti moji dečaci koji će po prvi put samnom na toliki put u jednom komadu na svojim motorićima, lagano se nervozim kad mi se javljaju kako ni gorivo nisu nalili, te moramo i do pumpe da odemo...ah, aparat je spreman, kartice prazne, baterije pune, ali smo u startu potrošili svu moju jednočasovnu rezervu koju sam im prećutao...onako, iskustveno.
No dobro, šta je - tu je. Pumpa bez mnogo nervoze, a zatim zahtevan put po zaobilaznicama ka Batajnici gde će se na vojnom aerodromu održati zvanični treninzi za poslednju trku sezone u nacionalnom i istočnoevropskom šampionatu. Dečaci i njihovi motorići sjajno su izdržali put sa sve svojim rupama, kamionima i prestizanju i mimoilaženju, izazovnim preticanjima traktora na napola izrovarenim drumovima i slično, te smo konačno mogli da se upustimo u uživanje na aerodromskoj pisti. A tamo - spektakl!
Atmosfera predivna, momci koji su po prvi put na ovakvom događaju teško uspevaju da zatvore usta iako im iz njih u prvim minutima tek ponako suvisla reč uspeva izaći iz usta...uglavnom su to samoglasnici, kao što su Auuuu, Uuuu.....i slično :)
Najzanimljivija je svakako, kao i već decenijama unazad, najbrojnija kategorija najslabijih. Tu se u pravilu konstantno odvijaju borbe ne samo za prvo, već i za treće, četvrto, osmo, jedanaesto mesto....najviše iščupanog sportskog žara iz najmanje kubika. Hmmm, kad ovako napišem, zazvuči mi kao nekakva formula za proračun sportskog duha :)
Aerodrom u novom ruhu, sa elementima starog:
Trkači raspoloženi, zuje iz sve snage, milina ih videti a bogme i čuti. Ima opreznih ulazaka u krivinu, ali ima i drskih, bez preteranog respekta za zakone fizike. S vremena na vreme i poneki impresivni counter steering izvlači moćnu mašinu iz krivine uz glasno odobravanje publike...
Kolega na radnom mestu uvek je prilika za razmenu iskustava o foto opremi i mogućnostima dobijanja savršene fotografije. No, kolega je itekako opremljen za ovaj događaj, ali obzirom da je i inače apsolvirao baš ovakve događaje, to i nije neko iznenađenje.
Svuda već bruji i zuji, ne zavidim uopšte sudijama koji svakome mere vreme za pojedinačni krug zbog plasmana, iako zvuk 125-ica pod njima nije adekvatan brzini kojom prosto impresioniraju i trkače u ostalim kategorijama, ali i publiku u svakom slučaju.
Kada ovoliko kose zaleprša ispod kaciga jasno pokazujući kako je dominacija muškaraca u ovom sportu itekako poljuljana, čovek teško da može da ne oda u sebi značajnu počast tim hrabrim ali i nadasve veštim devojkama. Ipak, kontroverze možda baš tu i počinju, domaća predstavnica u maniru minulih godina za nama navlači sredstva za takmičenje teškom mukom, dok je iza gošći iz Bugarske značajna državna podrška, plus sponzori...no dobro, verovatno da će se nekada stvari i tu izmeniti...nabolje, nadamo se.
Pad...da, padovi su sastavni deo ovog sporta, i bez njih ne ide. U svakom slučaju, propisana oprema, ali i sva ona koja nije propisana ali služi tome da trkač ostane živ i što je moguće manje povređen, zaista ima svoj smisao. Ovom trkaču je uspelo da se posle pada vrati na svom motoru u boks što se, za pad, može smatrati izuzetno srećnim ishodom. Nažalost, cena postoji, ali motori se popravljaju, oprema zanavlja i žbice na točku se ponovo okreću u nekom pozitivnom smeru.
I naravno, oni bez kojih odvijanje ovog sporta zaista ne bi moglo biti moguće čak ni na ovom, za evropske standarde veoma skromnom nivou - Guevara, momci koji su motociklima udahnuli ono malo neophodne nade učešćem u gotovo svakom organizovanom pojavljivanju motocikala, a posebno u moto sportu. Fotografija nije izrežirana, uslikana je spontano kao odraz autorove želje da njom da svojevrsni mali omaž ovim sjajnim momcima za sve što su učinili za motociklizam u Srbiji, i to baš na način na koji su to činili - od srca, bez velike pompe, spontano i konkretno. Bravo Kole, bravo momci!
Za kraj je teško nešto reći. Pobednika je bilo jako mnogo te subote, razočaranih podosta manje, a možda je poneko i izgubio, ne znam...na ovakvim događajima gubitak čovek stvara u sebi, sam. Dobitnici su svi koji su trening posmatrali, svi koji su navijali na tih tridesetak stepeni koji im nisu smetali, svi vozači koji su stekli nova iskustva, izborili pozicije za sutrašnju trku...e, od njih su možda neki i pomalo bili razočarani, ne znam. Pobednici su bili i devojke i momci iz organizacije koji su rutinski i profesionalno odradili ovaj događaj, ali uz iskustvo Moto saveza Srbije u organizaciji moto sporta ništa manje se i nije očekivalo...a gubitni? Pa, kao što rekoh, ne znam...možda oni koji su ipak odlučili da im je Batajnica predaleko i da je bolje zabiti se u neki kafić udaljen prihvatljivih kilometar-dva od kuće i tu opisati kojom supersnočnom brzinom može da se stigne njihovim motorom do tog kafića, eto...možda oni?
No dobro, šta je - tu je. Pumpa bez mnogo nervoze, a zatim zahtevan put po zaobilaznicama ka Batajnici gde će se na vojnom aerodromu održati zvanični treninzi za poslednju trku sezone u nacionalnom i istočnoevropskom šampionatu. Dečaci i njihovi motorići sjajno su izdržali put sa sve svojim rupama, kamionima i prestizanju i mimoilaženju, izazovnim preticanjima traktora na napola izrovarenim drumovima i slično, te smo konačno mogli da se upustimo u uživanje na aerodromskoj pisti. A tamo - spektakl!
Atmosfera predivna, momci koji su po prvi put na ovakvom događaju teško uspevaju da zatvore usta iako im iz njih u prvim minutima tek ponako suvisla reč uspeva izaći iz usta...uglavnom su to samoglasnici, kao što su Auuuu, Uuuu.....i slično :)
Najzanimljivija je svakako, kao i već decenijama unazad, najbrojnija kategorija najslabijih. Tu se u pravilu konstantno odvijaju borbe ne samo za prvo, već i za treće, četvrto, osmo, jedanaesto mesto....najviše iščupanog sportskog žara iz najmanje kubika. Hmmm, kad ovako napišem, zazvuči mi kao nekakva formula za proračun sportskog duha :)
Aerodrom u novom ruhu, sa elementima starog:
Trkači raspoloženi, zuje iz sve snage, milina ih videti a bogme i čuti. Ima opreznih ulazaka u krivinu, ali ima i drskih, bez preteranog respekta za zakone fizike. S vremena na vreme i poneki impresivni counter steering izvlači moćnu mašinu iz krivine uz glasno odobravanje publike...
Kolega na radnom mestu uvek je prilika za razmenu iskustava o foto opremi i mogućnostima dobijanja savršene fotografije. No, kolega je itekako opremljen za ovaj događaj, ali obzirom da je i inače apsolvirao baš ovakve događaje, to i nije neko iznenađenje.
Svuda već bruji i zuji, ne zavidim uopšte sudijama koji svakome mere vreme za pojedinačni krug zbog plasmana, iako zvuk 125-ica pod njima nije adekvatan brzini kojom prosto impresioniraju i trkače u ostalim kategorijama, ali i publiku u svakom slučaju.
Kada ovoliko kose zaleprša ispod kaciga jasno pokazujući kako je dominacija muškaraca u ovom sportu itekako poljuljana, čovek teško da može da ne oda u sebi značajnu počast tim hrabrim ali i nadasve veštim devojkama. Ipak, kontroverze možda baš tu i počinju, domaća predstavnica u maniru minulih godina za nama navlači sredstva za takmičenje teškom mukom, dok je iza gošći iz Bugarske značajna državna podrška, plus sponzori...no dobro, verovatno da će se nekada stvari i tu izmeniti...nabolje, nadamo se.
Pad...da, padovi su sastavni deo ovog sporta, i bez njih ne ide. U svakom slučaju, propisana oprema, ali i sva ona koja nije propisana ali služi tome da trkač ostane živ i što je moguće manje povređen, zaista ima svoj smisao. Ovom trkaču je uspelo da se posle pada vrati na svom motoru u boks što se, za pad, može smatrati izuzetno srećnim ishodom. Nažalost, cena postoji, ali motori se popravljaju, oprema zanavlja i žbice na točku se ponovo okreću u nekom pozitivnom smeru.
I naravno, oni bez kojih odvijanje ovog sporta zaista ne bi moglo biti moguće čak ni na ovom, za evropske standarde veoma skromnom nivou - Guevara, momci koji su motociklima udahnuli ono malo neophodne nade učešćem u gotovo svakom organizovanom pojavljivanju motocikala, a posebno u moto sportu. Fotografija nije izrežirana, uslikana je spontano kao odraz autorove želje da njom da svojevrsni mali omaž ovim sjajnim momcima za sve što su učinili za motociklizam u Srbiji, i to baš na način na koji su to činili - od srca, bez velike pompe, spontano i konkretno. Bravo Kole, bravo momci!
Za kraj je teško nešto reći. Pobednika je bilo jako mnogo te subote, razočaranih podosta manje, a možda je poneko i izgubio, ne znam...na ovakvim događajima gubitak čovek stvara u sebi, sam. Dobitnici su svi koji su trening posmatrali, svi koji su navijali na tih tridesetak stepeni koji im nisu smetali, svi vozači koji su stekli nova iskustva, izborili pozicije za sutrašnju trku...e, od njih su možda neki i pomalo bili razočarani, ne znam. Pobednici su bili i devojke i momci iz organizacije koji su rutinski i profesionalno odradili ovaj događaj, ali uz iskustvo Moto saveza Srbije u organizaciji moto sporta ništa manje se i nije očekivalo...a gubitni? Pa, kao što rekoh, ne znam...možda oni koji su ipak odlučili da im je Batajnica predaleko i da je bolje zabiti se u neki kafić udaljen prihvatljivih kilometar-dva od kuće i tu opisati kojom supersnočnom brzinom može da se stigne njihovim motorom do tog kafića, eto...možda oni?
Нема коментара:
Постави коментар