Foto album - Gurmanski motivi u podnožju dobrog apetita

Ne valja kriti...a, kad malko razmislim, i ne može se kriti...dva doobra razloga da se ne krije da volim hranu. Volim da je jedem, naravno, ali volim i da je kupujem, biram, procenjujem, pretvaram cene u kilogramske i poredim sa drugom hranom po megamarketima. Sloboda kretanja u tim džinovskim prodavnicama dozvoljava mi da uživam i u kupovaju hrane. Retko idem u male prodavnice i mahom jedino zadovoljstvo u tim odlascima je u napuštanju radnje. Nužno zlo.
Ipak, ono što možda i najviše volim kod hrane je da je spremam, kuvam, dinstam, pržim i pripremam na sve moguće načine. U tome zaista najviše uživam.

I tako, ponekad se blizu kutlače i kecelje nađe i fotoaparat i preturajući po nekim starim albumima, odlučih da počastim društvo sa Bloga jednom virtuelnom gurmanskom turom. Jednom rečju - prijatno!

Neko voli punjene lignje kao na gornjoj slici, ili uopšte plodove mora, dok nekome žlezde u ustima počinju da luče na plodove - tora. Neko voli bareno, flambirano, kuvano, pečeno, dok neko voli jednostavno da podesi oštri vitki nož po približno četrdesetpet stepeni i izvuče tanke i sočne listiće pršute. U svakom slučaju, za svakoga ponešto.

Čuvena talandara...negde je zovu i drugačije, ali suština je vazda ista. Tanjir od tanjirače kojom se obrađuje zemlja tako što se set paralelnih tanjira zakači za traktor, ukrade se nekako od domaćina kome ona služi za oranje, odnese se negde da se to diskretno zavari po sredini i dobije ovalno kompaktno dno i fešta može da počne. Najteže je precizno reći šta se to dešava u talandari, da li se peče, dinsta ili kuva, ali rezultat je takav da posle jela izvađenog iz talandare samo okoreli filozofi koji redovno maše svoje životne fokuse, mogu još za ozbiljno postavljati takvo pitanje...naravno, tu ne računam one vrsne kulinare koji teže da usavrše svoja znanja ispitujući ovakve sitnice.

Šampinjoni na žaru prate me dobar deo života, praktično još od prvog puta kada sam ih takve probao. Teško da je neki moj roštilj nekada protekao i bez njih. Baš teško...

Salate su nekako poseban izazov. Uglavnom ih delim na salate sa svrhom salate i salate sa svrhom - predjela. Sve one zahtevaju svoju pažnju da se naprave ali onda budu ne samo ukusne za jelo, već i pravi manekeni za slikanje.

Konačno, naše nacionalno obeležje, jelo koje je ovim prostorima možda darovalo staro pleme Sarmati, ali možda i nije...ali svakako jelo koje je objasnilo visoke nauke prostom čoveku. Prema teoriji sarme, ako jedeš meso sve vreme, a Tvoj drug jede kupus u isto to vreme, u proseku jedete sarmu i pojma nemam zašto je taj drug nezadovoljan. Statistika, pripremljena sa pažnjom kakvu zahteva i priprema sarme, može poslužiti kao sredstvo za opstanak na vlasti, dokazano...dakle, model je sarma. Seansa može da počne.

Roštilj ima uvek neki poseban zahtev. Za ovu priliku značajno je napomenuti jednu bitnu karakteristiku vezanu za te zahteve. Prema tom razmišljanju, ukoliko gledajući fotografije roštilja posetilac Bloga ne oseti miris, onda fotka ili roštilj nisu dobri. Roštilj je bio odličan, a fotku procenite sami.

Savest je jedna posebna priča u kulinarskom poslu. Dobar kuvar mora biti imun na tu boljku, jer inače, kako preživeti taj prekorni i tužni pogled?

Naš prvi sač samostalni. Za svaki slučaj, pored obaveznog krompira, ispod sača se našla i dimljena prasetina zajedno sa dimljenom jagnjetinom. Dakle, ne može a da ne uspe jer i kad ne bi uspelo, to je već samo po sebi  prekrasno. Iskusno, zar ne?
Doduše, pokazalo se kao suvišno, sač je ispao fenomenalno...

E, evo onih salata koje nisu salate, već predjela. Neke od njih samo...

Malo je kasno sada za frižider, uzdržimo se i sa ovih fotki pokupimo sebi ideje :)

I još jednom - prijatno!