Deveti put, nekome može da zvuči malo, nekome možda i kao podvig a nekome ta brojka ništa ne znači...svako drugačije doživi to. Ipak, sasvim je sigurno da ima i onih koji su ponosni na ovu brojku. Ponosni ne samo na tu brojku, već i na sada već stvorenu čvrstu tradiciju najhumanijeg gesta koji čovek može da učini. Ima onih koji su ponosni i što su videli tokom ovih devet davanja i one koji su prvi put odlučili da svoju krv daruju nepoznatome, ponosni i što su bili tu kada je jedan veliki čovek stoti put to učinio...uvek ima razloga da se bude ponosan. možda ne na samu brojku koja će se ionako već u Maju promeniti, ali na sve što nose sećanja na dosadašnje akcije.
Dakle, eto, hladnog januarskog jutra, te subote 29. dana ove godine, bilo je i mladih i starih, i pešaka i motociklista u kolima, ali i motociklista na motorima. Da, upravo tako. Nema tog minusa koji se ispruži pred bajkere kada je neophodno biti human. Nekada je to paketić za dete u Sremčici, nekad ćebe za štićenika u Kulini, a nekad krv za nepoznatog...niko ne mari za hladnoću. U svakom slučaju, pored starih i mladih, bilo je i devojaka, i sve je bilo prožeto jednom sjajnom atmosferom druženja. Uglavnom, ovako je sve to izgledalo:
U suštini, novinarski posao ima određene zahteve - da bi mogao da intervjuiše kolege davaoce, Dorćolac je morao da prvi zasedne i preda venu na dalju upotrrebu stručnom osoblju :)
Zatim je intervjuisao rukovodioca ove akcije....
Ko je znao da popunjava, popunjavao je. Ko nije, šaputali su mu i pomagali, samo nije smelo da se prepisuje.
Ovaj divni mladić prešao je tričavih 200 kilometara na motoru da bi dao krv, uglavnom kao i obično, samo mu niko nije objasnio da je hladno na motoru. Računa on, hladno je kad se stoji, ali kad se krećem biće toplije...sad, kretao se, ruku na srce, malo sa 80 km/h, malo sa 120 km/h ali nikako da mu bude toplije. U svakom slučaju, kao i uvek, on tim svojim ogromnim, šašavim srcem otopi sve te minuse usput...
I prve dame su zauzele svoje pozicije posle lekarskog pregleda. Osmeh kojim kao da kaže svimda postanu i ostanu humani, verovatno je najbolja poruka koju može da kaže.
Imamo i ona neodoljiva spadala koja uvek izmame osmeh svojoj okolini i pritom učine da posao koji rade postane za trenutak jedno opušteno druženje bez obzira na sve. Kaže, slikaj me dok nisam pao...rekoh - padaj slobodno, rotiraću fotografiju za 90-ak stepeni :)
Na fotki iznad možemo da vidimo kako izgleda onaj koga zaboravimo pa ostane malo duže na "ceđenju"...isisali sve iz njega i to više nije Popsi, nego - O' Popsi!
Dame su u jednom momentu zapretile da ugroze mušku dominaciju u ukupnom broju davalaca, ali samo su osvojile jednu značajnu rundu - bile su većina u sali za davanje u toj rundi. Ipak, njihov gest se mora množiti sa određenim koeficijentom, pa ako ćemo pravo, dame su zamalo vodile i mrtvu trku za ukupan skor davalaca.
Ko nije verovao, mogao je da se uveri na licu mesta - motocikli na ovom sunčanom minusu. Svaka čast!
Konačno, veoma prija kada smo dobili objašnjenje da je pored standardnog paketa, Zavod spremio za bajkere i po jedan veliki sok. Nekome možda ne zvuči kao nešto veliko, ali veliko je, sasvim sigurno. Nije to sok, nije to ni veliki sok, to je samo jedan znak, ali veliki znak. To je znak da se na nas računa za ozbiljno i to je znak da se upravo to itekako ceni i poštuje. Bajkeri nisu nijednom zakazali od kada smo počeli sa davanjem krvi. Ako nečim treba da se nazdravi tome, onda je to svakako ovaj gest, pardon, ovaj veliki sok.
Više o ovome na bjbikers.com
Dakle, eto, hladnog januarskog jutra, te subote 29. dana ove godine, bilo je i mladih i starih, i pešaka i motociklista u kolima, ali i motociklista na motorima. Da, upravo tako. Nema tog minusa koji se ispruži pred bajkere kada je neophodno biti human. Nekada je to paketić za dete u Sremčici, nekad ćebe za štićenika u Kulini, a nekad krv za nepoznatog...niko ne mari za hladnoću. U svakom slučaju, pored starih i mladih, bilo je i devojaka, i sve je bilo prožeto jednom sjajnom atmosferom druženja. Uglavnom, ovako je sve to izgledalo:
U suštini, novinarski posao ima određene zahteve - da bi mogao da intervjuiše kolege davaoce, Dorćolac je morao da prvi zasedne i preda venu na dalju upotrrebu stručnom osoblju :)
Zatim je intervjuisao rukovodioca ove akcije....
Ko je znao da popunjava, popunjavao je. Ko nije, šaputali su mu i pomagali, samo nije smelo da se prepisuje.
Ovaj divni mladić prešao je tričavih 200 kilometara na motoru da bi dao krv, uglavnom kao i obično, samo mu niko nije objasnio da je hladno na motoru. Računa on, hladno je kad se stoji, ali kad se krećem biće toplije...sad, kretao se, ruku na srce, malo sa 80 km/h, malo sa 120 km/h ali nikako da mu bude toplije. U svakom slučaju, kao i uvek, on tim svojim ogromnim, šašavim srcem otopi sve te minuse usput...
I prve dame su zauzele svoje pozicije posle lekarskog pregleda. Osmeh kojim kao da kaže svimda postanu i ostanu humani, verovatno je najbolja poruka koju može da kaže.
Imamo i ona neodoljiva spadala koja uvek izmame osmeh svojoj okolini i pritom učine da posao koji rade postane za trenutak jedno opušteno druženje bez obzira na sve. Kaže, slikaj me dok nisam pao...rekoh - padaj slobodno, rotiraću fotografiju za 90-ak stepeni :)
Na fotki iznad možemo da vidimo kako izgleda onaj koga zaboravimo pa ostane malo duže na "ceđenju"...isisali sve iz njega i to više nije Popsi, nego - O' Popsi!
Dame su u jednom momentu zapretile da ugroze mušku dominaciju u ukupnom broju davalaca, ali samo su osvojile jednu značajnu rundu - bile su većina u sali za davanje u toj rundi. Ipak, njihov gest se mora množiti sa određenim koeficijentom, pa ako ćemo pravo, dame su zamalo vodile i mrtvu trku za ukupan skor davalaca.
Ko nije verovao, mogao je da se uveri na licu mesta - motocikli na ovom sunčanom minusu. Svaka čast!
Konačno, veoma prija kada smo dobili objašnjenje da je pored standardnog paketa, Zavod spremio za bajkere i po jedan veliki sok. Nekome možda ne zvuči kao nešto veliko, ali veliko je, sasvim sigurno. Nije to sok, nije to ni veliki sok, to je samo jedan znak, ali veliki znak. To je znak da se na nas računa za ozbiljno i to je znak da se upravo to itekako ceni i poštuje. Bajkeri nisu nijednom zakazali od kada smo počeli sa davanjem krvi. Ako nečim treba da se nazdravi tome, onda je to svakako ovaj gest, pardon, ovaj veliki sok.
Više o ovome na bjbikers.com
hvala na fotkama,svaka cast svima.pozz
ОдговориИзбришиSvaka čast Tebi na gestu i primeru...
ОдговориИзбриши