Prekogranična saradnja iz Fondova Evropske Unije.
Tako glasi naziv procedure kojom je obnovljena jedna istorijska tekovina stara sedam vekova, i njoj ćemo posvetiti ovaj članak, ali voleo bih da umesto uvoda, razjasnimo šta je pomenuta procedura, odnosno, šta je njena ideja. A sama ideja je svima nama daleko bliža nego što bismo prvobitno zaključili...
Ideja je slična porodičnoj ideji. Osamostaliti one koji još nisu samostalni, podržati ih tako da sami mogu o sebi da se staraju, da sebi mogu da stvore dobar i kvalitetan život. Izdvojiti iz nekih resursa sredstva, i to upravo za ono što znamo da je dobra i trajna pomoć u ostvarenju te ideje.
I sada nam je potrebno da imamo resurse, a ti resursi se zovu Fondovi EU raznih namena, ali i da imamo ideje na šta bi se utrošili ti fondovi. Po objavljivanju ideja, neophodno je proceniti imamo li uz te ideje i prateću sposobnost predlagača da ih realizuju, ukoliko ih podržimo sredstvima iz Fondova. I, ukoliko se sve to složi, plan je tu, i realizacija je na korak daleka samo.
Izbor projekata i njihovo vrednovanje, ključni su u čitavoj priči. Ukoliko podrži nekakav projekat EU, taj projekat bi trebalo što duže da omogućava korisniku da sam plaća svoje račune. Tim objašnjenjem se definiše i pojam likvidnosti u ekonomiji, ali i zacrtava nekakav minimum isplativosti ulaganja.
Turizam je tu jedna od najinteresantnijih stvari. Posebno ako je reč o održivom turizmu, dakle, domaćinskim upravljanjem nekim turističkim dobrom, tako da njegova turistička eksploatacija ne narušava njegovu sposobnost da i u narednom periodu, bude isplativa turistička destinacija. A turizam ume da bude itekako veliki deo sveukupnih državnih prihoda ako se pametno osmisli i dizajnira.
I otud ulaganja EU u turizam u našoj državi, a posebno ulaganje u one projekte koji bi mogli postati trajna vrednost, nešto što će uvek donositi. Rukovodeći se time EU nije mogla zanemariti nikako projekat za koji su aplicirale dve države, Bugarska i Srbija, obzirom da se radi o projektu koji obe države baštine kao svoju istoriju, bez obzira što se danas ovaj objekat nalazi samo u jednoj od njih.
Da, tvrđava Momčilovo Kale, obnovljena je upravo sa takvom idejom, i upravo iz fondova EU za koje su aplicirale obe države. Danas je to još jedna od srednjevekovnih utvrda kod nas koja je zasijala obnovljena i spremna da preuzme svoju najznačajniju ulogu do sada, a to je uloga čuvara istorije i nacionalne kulture, ali i doprinošenje zajedničkoj kasi u materijalnom smislu.
I, time bi trebalo da je pojašnjen i pojam prekogranične saradnje, naravno, jer interes za obnovu ovog utvrđenja imaju sve tri strane - dve države koje apliciraju, i EU koja finansira sa idejom da ubrzo ovakav projekat počne da doprinosi što većoj finansijskoj samostalnosti u državama u koje se ulaže iz Fondova.
Teško je pouzdano utvrditi danas kako je nastala tvrđava koju danas znamo kao Pirotski grad, ili Momčilov grad, Momčilovo Kale... Teško je jer postoje određeni argumenti koji se zasnivaju na delimičnim dokazima, a delimičnim analogijama i tumačenjima, pa je tako sasvim moguće da je podjednako moguće da je tvrđavski kompleks sastavljen od relativno male utvrde tada u srednjem i gornjem nivou, nastao na bar dva načina.
Jedan je predanje da ga je napravio čuveni bugarski junak vojvoda Momčilo. Drugi je logika kojom je Knez Lazar Hrebeljanović u doba svoje vladavine utvrđivao više položaja na putu kojim su turske formacije što pljačkaša koji su poput prethodnica nadirali periodično, a što legitimnih vojnih osvajačkih jedinica, prodirale u moravsku dolinu u kojoj je pretežno i bila smeštena srednjevekovna država koju je Knez Lazar vodio.
Ono što se dosta pouzdanije može utvrditi jeste da je spoljni prsten oko tvrđave, poznat i kao donji nivo, dorađen tek mnogo kasnije, ojačan slabim zidom sa puškarnicama, te opkoljen zidanim rovom.
No, sve je to danas jedna turistička celina kojom gospodari grad Pirot, uređena i spremna da primi sve brojnije turiste koji nakon obnove zaista imaju šta videti.
I, nadam se, da primi i neke sadržaje, a ne samo turiste, jer ovakav prostor načisto vapi za dodatnim sadržajima koji bi ga oplemenili.
Kultura takvih sadržaja po našim srednjevekovnim tvrđavama gajena je donedavno samo u kalemegdanskoj tvrđavi, i do određene mere u petrovaradinskoj utvrdi. Odnedavno, sledeći narastajući trend pre svega u našem okruženju, sadržaji dobijaju sve veći značaj u tvrđavama. Nakon obnove, prva je takve izrazite sadržaje dobila tvrđava Golubac, a nadamo se da će taj primer polako slediti i ostali obnovljeni srednjevekovni kompleksi.
Do tada možemo uživati u prelepom parku u koji je pretvoren taj donji nivo, te u uređenim platoima i kulama na srednjem i gornjem nivou.
Istini za volju, određeni sadržaji postoje, u jednom delu čak i sa staklenim providnim podom, a info table su takođe jedan solidan vodič, ali i dalje pasivan i skroman.
Obzirom da je ova utvrda bila i poprište nekih bitaka, a nakon najpoznatije od njih kada je srpska vojska uspešno evakuisala opsadnutu tvrđavsku posadu pred očima turskih opsedača, a potom i zapalila utvrdu učinivši je neupotrebljivom turskoj vojsci kojoj je povlačenjem prepuštena, zaista se moglo insistirati na sadržajima koji su jasnije mogli ocrtati konture burne istorije ovog zdanja. Kao posledicu pomenute opsade, bitke i evakuacije, deo istoričara vidi i potonju Kosovsku bitku u kojoj su nadmoćnije turske formacije u smiraj četrnaestog veka vojnički nadjačale ujedinjene srpske odrede pod komandom Kneza Lazara Hrebeljanovića u njegovoj poslednjoj bici. Tim više na značaju dobija ovaj kompleks, te bi i sadržaji kojima bi se mogao okititi i dodatno učiniti atraktivnijim, možda još bili poželjniji nego u drugim obnovljenim zdanjima sličnog tipa.
Ipak, za sada je ovako, ali i ovako, itekako je vredno posete i obilaska...
