Put do gore, onaj deo puta kojim se ide kolima, nije uopšte loš.
Dobar i kvalitetan asfalt, uglavnom nenarušen rupama koje se ne mogu opkoračiti, svakako nije nešto što bi odbilo posetioca.
Put odozgo je nešto sasvim drugo.
Tek gore shvatiš koliki je problem da se mimoiđeš sa nekim ako se susretneš.
Nikako. Jedan mora na rikverc, gore ili dole...pa kako se nagodite.
I, to saznanje je ono što plaši.
I, to saznanje stičeš tek gore kada se parkiraš.
No, kuknjavu na stranu, posle parkiranja počinje pravo zadovoljstvo.
Dva sjajna objekta od kojih je jedan tek obnovljen, a drugi se nada obnovi, pred nama su, na jednom od najlepših visova sa kojih se pruža pogled na čistu lepotu.
Ne umem da pronađem adekvatniji izraz.
Pokušao sam, ali nema adekvatnijeg u mom rečniku.
Čista lepota!
Džamija je sjajnog izgleda, ali i značajne reputacije.
Doživela je vlastito otkrovenje po dva osnova, tokom zadnje dve decenije.
Ono što se znalo jeste da potiče zasigurno iz sedamnaestog veka, jer je tada spomenuta u izvorima, no mnoge indicije govore o tome da je dosta pre toga postojala.
Sada je obnovljena, te joj je na neki način udahnut jedan novi život.
Ipak, ono što se desilo pre petnaestak godina, odredilo joj je značaj, pa čak i karakter na neki način, naročito ako se uzme u obzir koliko malo stanovnika živi u njenoj neposrednoj blizini.
Prilikom restauracije i konzervacije Kurana koji se čuvao u ovoj džamiji, nedvosmisleno je utvrđeno da je to najstariji primerak Kurana na ovim prostorima i da datira najmanje četiri stotine godina unazad.
Sa tim otkrićem, i sama obnova je dobila na značaju, tako da je sigurno da kada se parkiramo, pred sobom imamo jedan izuzetan komad istorije vredan svakog poštovanja.
No, na tom parkingu se završava samo put kolima, a mala avantura se nastavlja peške.
Hisardžik na Turskom znači svojevrstan deminutiv izgrađen na pojmu tvrđave.
Dakle, tvrđavica.
Ovaj naziv je vremenom zamenio stari naziv Mileševac, odnosno Stari grad Mileševac, taman u doba kada su Turci u svojim osvajanjima zaposeli ove krajeve, pa time i tvrđavu.
Tvrđava je nastala, veruje se, u doba kada i Manastir Mileševa, verovatno kao svojevrsna kasarna za zaštitu manastira, ali i put kojim se Sanžak povezivao sa ostalim trgovačkim regijama.
U vreme starih srpskih vitezova, takav vid čuvanja objekata i komunikacija bio je uobičajen.
Ovaj period se za Mileševac vezuje tek posrednim saznanjima, kao i pretpostavka o vremenu izgradnje utvrđenja i njegove namene.
Nema podataka u istorijskoj građi sve do tokom petnaestog veka, a ona češća pominjanja tvrđave su tek pod turskom vlašću, što govori i o značaju ne samo utvrđenja, već i čitavog regionalnog puta koji je kontrolisan odatle.
Ipak, jedno je sigurno - popeti se danas na ove zidine sa jednom dobro očuvanom kulom, predstavlja solidan fizički napor. Napor koji iziskuje nagradu nekakvu.
Nagrada je više nego adekvatna.
Iako se i samom stazom kojom se penjemo, pruža fantastičan pogled na okolinu i na kanjon Reke Mileševke, prava stvar je pogled sa samih zidina.
Smenjuju se fantastični pejsaži koji su, verujem, najživopisniji tek u jesen kada nije baš sve zeleno, ali su takvi, da im bez obzira na kolorit, moramo odati jedno nemo priznanje propraćeno uzdahom.
Vrhovi i doline, sve jedno na drugo oslonjeni, poneki dim iz odžaka u retkim kućama na obroncima...
Krik neke od grabljivica koje kruže na momente vrebajući svoj plen, tek ponekad poremeti jedan gotovo neprirodan mir i spokoj, prožet tišinom kakvu retko možemo čuti.
I sigurno je da su nekada i Džamija i Tvrđava bile važne, jednako kao i skrivene Isposnice na usponu kraj staze, ali osećaj, kada se stigne na vrh zidina je da je baš tog trenutka, sve ovo dobilo najveći značaj. I, verovatno jeste, za svakoga od nas ko se odluči da zakorači u ovaj kraj na jugozapadu Srbije, u ovu čistu lepotu.
