Objektivom van Srbije - Ljubljana, jedna od najmanjih ali i najlepših evropskih prestonica

Formirati jedan uglavnom foto-putopisni internet sadržaj kakvim ja vidim ovaj moj Blog, verovatno je nepotpuno ukoliko neka mesta ne prikažeš.
Kad - tad.
Jer, bez nekih mesta putopisni Blog i nije to...
U ta mesta svakako spada i Ljubljana.
Ljubljana na reci Ljubljanici.
Logično, da.
Samo, upravo ta reka svojim tokom gradi neke od najlepših momenata u Ljubljani.
E, to je već možda i logično, ali svakako nije uobičajeno a ni često viđeno.
Ljubljana je nekada bila poznata i po drugim nazivima.
Smeštena na velikoj raskrsnici puteva kroz istoriju, prirodno je da čuva dokaze ljudskih naseljavanja i kretanja čak pet milenijuma unazad.
Prva naselja trajnog karaktera podiže najznačajnija antička civilizacija na ovim prostorima, Rim, a naziv tadašnjih naselja i vojničkih logora na ovom prostoru je Emona.
Sloveni naseljavaju ovo područje lagano potirući rimski naziv, a srednjevekovni izvori beleže i imena Lajbah i Lutviga pre konačnog ustanovljavanja današnjeg imena.
Zemljotresi nisu štedeli prelepi grad ali na neki način su pomogli da postane i ostane ovakav kakav je, a da pritom ne izgubi korak sa savremenim razvojem.
Naime, posle najrazornijih, započinje se sa obnovom pod snažnim uticajem urbanista i struke, te se danas itekako ima šta za videti, jedan redak sklad starog i novog.

Perfektno očuvano staro gradsko jezgro, na najmaštovitije načine i u gotovo potpunosti privedeno ideji ekonomske samoodrživosti, definitivno je nešto zbog čega treba protegnuti noge.
Tromostovje, Park Tivoli, brojna arhitektura uključiv i antičku, a možda i ponajviše doživljaj Ljubljanskog grada koji zaslužuje svoju posebnu stranicu, samo su neki od ugođaja koji se tom prilikom mogu doživeti.
Nešto od toga je na slikama, a ostalo čeka na nekih 500 kilometara od Beograda...recimo :)

Foto album - Predlog za osveženje po vrućinama, otvoreni bazen u Inđiji

Mislim da sam već dosta toga na ovim stranicama objavio o Inđiji.
Trebalo bi da je tako.
Ako nekoga nije privukla u celini, svakako je bilo i pojedinačnih prikaza.
Možda je Outlet Fashion Park ono što je nekoga odvelo do tamo.
Moguće.
Istina, vremenom se pokazalo da osim u one dane kada se nekakav koncert odvija na tom prostoru, ljudi teško mogu naći neku potrošačku zanimljivost koju nemaju već u nekom od brojnih šoping molova bliže sebi.
Pa opet, i dalje ima razloga za svratiti bar na jedno popodne, ako ništa drugo, a ono da se pogleda zanimljiv zoo park u Inđiji.
Cene ulaznice nema, prilog je dobrovoljan.
Nije pravi zoo vrt ali simpatičan je.
Koga je bilo šta od svega toga odvelo u Inđiju, mislim da taj odlazak pamti po lepom.
Ovog puta bih predstavio još jedan razlog za svraćanje u Inđiju, a to je razlog koji se odnosi na osveženje na vrućinama koje nam lagano već prete.
Bazen.

Ništa što nije već viđeno, ne.
Naprotiv, itekako je viđeno ali ako bazenu dodamo sve ono što Inđija inače nudi, mislim da stvari polako dobijaju oblik jednog jako lepog jednodnevnog izleta.
Nekom će se svideti, neko zna i za bolje, svakome po ukusu nikako ne može biti, ali meni lično se dopada ideja brčkanja ovde ponekad, pa sam odlučio da je podelim sa čitaocima.

U šetnji po Beogradu - Obnovljeni Muzej savremene umetnosti, novi život u novom ruhu

Avangardna zgrada.
Avangardna za svoje doba.
Arhitektonski pre svega ali i lokacijski.
To su moje prve asocijacije na Muzej savremene umetnosti.
One najranije, verovatno zato i duboko urezane.
Prve vožnje motorom vodile su po definiciji na Ušće.
Kuda god da su te vožnje išle, mahom su tamo završavale.
Dete sa Dorćola zna samo jedan put.
Brankov most pa na Ušće.
Pored Muzeja...
Takođe i auto trke iz tog doba.
Ponovo je tu negde Muzej.
I ništa više.
Samo ta čudna avangardna zgrada.
I, zatim, kako su godine izmicale, polako su se splavovi omasovili na Ušću, jedan restoran i jedan muzej asimilirani su negde u urbanoj ekspanziji s kraja osamdesetih i devedesetih više skoro da se nije ni znalo za njih.
Konačno je i država umrla, tragično i bolno, bez ikakvih sredstava protiv bolova.
Sa njom je polako umirala i zgrada koja više nije bila avangardna.
I tako smo gledali tu smrt uživo. Agonija je trajala čitave decenije, čak i onda kada su se neke druge nade rodile, Muzej je bio mrtav...
I najednom, kada je izgledalo da je izgubio čak i svoju senku, desilo se.
Najava.
Rokovi.
Televizija.
Opet rokovi.
Pa bageri, pa opet televizija, pa opet najave i obećanja.
Pa probijani rokovi.
Pogrešni bageri. Ili pogrešni neki drugi...
I konačno.
Ipak.
Evo ga, vaskrsnut iz vlastite senke koju izgleda ipak nije izgubio...

Jesenje ruho.
Za sada i dalje jesenje.
Iz njega će očigledno u letnje.
A zimsko ruho Muzeja ćemo nekom drugom priliko uhvatiti...