Autoput je sjajna stvar, ali ima i nekih ograničenja. Recimo, uglavnom ono što se dobije stajanjem na jednoj strani autoputa, propušta se ukoliko se stane sa pogrešne strane, jer...prelaska nema.
Srećom, postoje pejzaži i pogledi koji se ne bi smeli propuštati samo zbog pogrešne strane i pogrešnog pravca kojim smo naišli.
Srećom, postoje pejzaži i pogledi koji se ne bi smeli propuštati samo zbog pogrešne strane i pogrešnog pravca kojim smo naišli.
Jedan takav primer se nalazi i na novom autoputu kroz Dalmatinsku Zagoru, upravo na mestu gde put prelazi preko Krke, a pruža pogled na Skradin sa jedne strane, i Prokljansko jezero sa druge strane. Fantastično, zaista fantastično.
Podzemni prolaz ispod autoputa kojim se peške, ali po potrebi i vozilom može proći sa jedne strane na drugu, garantuju potpuni ugođaj i nepodeljeno uživanje u lepoti pogleda koji puca pod nama daleko, negde baš daleko nagoveštavajući još neke skrivene sjajne predele.
A u daljini Skradinski Buk, Slapovi Krke, Nacionalni park Krka u svojoj punoj lepoti. Skradin u nekoj mešavini drčnog i skromnog poput jedne otmene, vremenom neizmenjene marine za brojne jahte i jedrilice, nudi svoje slabašnim suncem obasjano lice, i naprosto mami posmatrača da prošeta kaldrmom i uličicama koje kao da samo njega čekaju.
Na drugoj strani jezero sa izmešanom slanom i slatkom vodom, drugo po veličini u Hrvatskoj, koje završava u Šibenskom kanalu i dalje u Jadranu...uspomene naviru, užitak u momentu je nešto što se ne može potpuno ni opisati, a kamoli nadoknaditi bilo čime.
A u daljini Skradinski Buk, Slapovi Krke, Nacionalni park Krka u svojoj punoj lepoti. Skradin u nekoj mešavini drčnog i skromnog poput jedne otmene, vremenom neizmenjene marine za brojne jahte i jedrilice, nudi svoje slabašnim suncem obasjano lice, i naprosto mami posmatrača da prošeta kaldrmom i uličicama koje kao da samo njega čekaju.
Na drugoj strani jezero sa izmešanom slanom i slatkom vodom, drugo po veličini u Hrvatskoj, koje završava u Šibenskom kanalu i dalje u Jadranu...uspomene naviru, užitak u momentu je nešto što se ne može potpuno ni opisati, a kamoli nadoknaditi bilo čime.
Put dalje vodi do Šibenika, pa potom i Splita, te ispod Biokova i do Makarske, pa i dalje, i taj put će čekati, nikuda neće.
Vredi zastati, duboko udahnuti, pa tiho izdahuti taj osećaj koji smo udisajem upili u sebe.
Vredi zastati, pa maštati.
Ili se, za nas srećnije, vredi i sećati.
Zamišljam na momenat šta bi bilo da nisam ovde zastao, stresem se od te grozne pomisli, zažmurim, otvorim ponovo oči, i sve je i dalje tu. Sjajno, čarolija se nastavlja...
