Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Karađorđev dom u Rači, od slavnih dana, do tihovanja u senci prošlosti

Dom Karađorđa.

Dakle, malo drugačije negoli naziv kojim sam naslovio ovaj članak, ali....da. Zaista postoje dva naziva za ovu građevinu.

Jer, negde na tek neki metar niže od punih devetnaest metara visokoj centralnoj kuli koja predstavlja i čeonu fasadu ove građevine, upisano je baš tako - Dom Karađorđa.

A opet, u Rači, mestu koje se smestilo nedaleko od Kragujevca, na samoj reci Rači, ovo zdanje je poznato kao Karađorđev dom, mesto namenski građeno za smeštaj nezbrinute siročadi iz nekadašnje Dunavske Banovine, administrativne jedinice davnašnje Kraljevine Jugoslavije.

Naravno, stanovnici Rače se neće danas više sećati te namene ovog dvorskog objekta, ali će se sećati posleratnih namena koje su sve do bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, bile prosvetnog karaktera.

Redom je u ovim prostorijama znanje sticalo više generacija gimnazijalaca, da bih potom nasledili srednjoškolci poljoprivredne škole, dok nisu vrata otvorena i osnovcima koji su ovde pohađali Osnovnu školu Karađorđe.

Ovaj objekat nastao je u periodu od 1929. do 1933. godine kada je počelo da radi u njemu sirotište, i tako sve do početka II svetskog rata kod nas, te je jasno da sam Karađorđe nije imao, a nije ni mogao imati veze sa gradnjom ovog zdanja, ali je zato najveća finansijska mecena bila Kraljica Marija, a kao finansijeri su se priključili i imućniji lokalni stanovnici, pretežno trgovci. No, ideja da je sam Karađorđe navodno želeo da ovakav smeštaj obezbedi deci bez roditelja, učinila je da neimari ovo zdanje nazovu baš Karađorđevim imenom.

I tako je jedan izuzetan objekat u stilu eklektike, ali i sa vidljivim znacima recesije i drugih stilova, kao i šiljatim završecima na krovu u maniru srednjevekovnih zamkova urađenim, postao dom dece. 

Mladost se uselila, i prostrano dvorište koje okružuje dvorac u gotovo strogom centru mesta, ispunjen je smehom i dečijom grajom.

Na ponos svojim neimarima, na ponos svim stanovnicima Rače u kojoj je ovo izrazito najreprezentativniji objekat, kao i simbol prepoznavanja i identiteta.

A, ruku na srce, ima li čega reprezentativnijeg nego što je dom mladosti, dece i smeha...?

U sam smiraj dvadesetog veka, u jednoj od najgorih epizoda koje su opisale civilizacijski napredak sa pogrešnim predznakom, najsnažniji vojni savez bombardovao je državu u kojoj je ovaj Karađorđev dom dočekao svoje nove stanovnike.

Nažalost, u pitanju su sada bila izbegla lica sa prostora zahvaćenih ratnim dejstvima, i smeh i dečija graja, kao i zvuci školskog zvona, tiho su napustili dvorac, i gotovo na prstima prepustili visoke zidove stilske građevine nekim drugim osećanjima tuge za izgubljenim, za voljenima koje neće više videti te svemu drugom osim smehu.

Izbegli nekako istorijski kao da nemaju prava na osmeh....odlazeći sa svojih ognjišta, kao da su ostavljali osmehe kao neko zaveštanje, nešto najbolje što imaju, da zauvek ostane tamo odakle su proterani.

Tako se desilo i ovde, i tako, eto, sve dok konačno u nekim drugim alternativama i poslednji izbegli nisu pronašli sebi rešenja van kapija Karađorđevog doma.

Nekada oker boje, moćna građevina sada ostaje polako bez zelenih komada fasade koja se kruni, a u međuvremenu je postala zelena.

Iako je sanacija određenog obima sprovedena, makar i za najnužnije održavanje, deluje kao da ni to nije baš urađeno kako valja, i sudbina monumentalne građevine sve je neizvesnija jer je definitivno neophodno isuviše sredstava da bi je se vratilo u nekakvu makar funkciju, a kamoli obnovio nekadašnji sjaj.

Vrata na dva glavna  i dva pomoćna ulaza ne sprečavaju ulaz, ali slika unutrašnjosti je zaista neprivlačna.

Široki hodnici i stepeništa puna su krša i prašine.

Ne može se na prvi pogled ni razumeti da su nekada u prizemlju dominirali glavni hol, kuhinja i trpezarija, dok su na spratovima bile sobe i učionice štićenika, kao i kancelarije zaposlenih.

Danas je to veoma odbojan i haotičan prizor, karakterističan za ona neodgovorna napuštanja, a potom i zapuštanja nekih zajedničkih dobara, a primera takve tužne prakse mi smo prepuni, kao država.

Dok sam podizao aparat da kadriram fotografije, podilazili su me razni osećaji.

Smenjivale su se neke lepe slike koje nisam video kad otvorim, već tek kada zatvorim oči. Smenjivale su se sa nekim teškim slikama koje su iskrsavale upravo onda kada otvorim oči...

I tako sve dok nisam otvorio oči šire, i ugledao napola puno dečije igralište u jednom delu prostranog dvorskog dvorišta. Smeh i graja, poneka vika, sve je to uspelo da ublaži slike koje su gledale otvorene oči, a zamišljale zatvorene. Da, tako je to nekada moglo biti, baš tako...

Radosno. Ne tmurno i oronulo.

No, čak i ovako kako je sada, vredi videti ovaj impozantan komad arhitekture.

Prvi utisak je mračniji od drugog, ali onda polako stvari počinju da dolaze na svoje mesto....samo treba malo vremena. Stoga i svoje dalje fotografsko izlaganje počinjem jednom crno belom slikom, a potom slede koloriti onakvi kakvi su...ili kakvim ih možemo videti, ako to umemo.

Objektivom po Srbiji - Brzeće, sezonski gradić u nastajanju

Spomenik u Mramoru....na Brzeću.

Tako se zove inspirativni spomenik na vrhu koji...pa, gleda na druge vrhove, ali i na Brzeće.

Malo mesto, danas već naširoko poznato, popularno i posećeno, posećeno u zimskoj, ali i u letnjoj sezoni.

Nekada davno, kada je Srbija polako otkrivala Kopaonik ostavši odjednom bez alpskih skijališta i poznatih planinskih centara u republikama koje su postale samostalne države, Brzeće je pomalo stidljivo počelo da otkriva svoje postojanje, pre svega.

Poznato samo po jednom omladinskom hotelu Junior, ovo malo mesto na obroncima moćne planine koja je preko noći postala najveći planinski centar u državi, Brzeće je bilo dom za nepunih tri stotine stanovnika koji su pomalo počeli da otkrivaju turizam kao svoju budućnost.

Neka dva kilometra uzbrdo ili nizbrdo, zavisno od ugla posmatranja, od Juniora do Spomenika, uglavnom je bio niz polurazbacanih kuća većinom uz asfaltni put koji je vodio kroz selo.

I, sada kada tako ispričam kako sam nekada davno upoznavao Brzeće, zvučaće pomalo neverovatno naročito mlađim generacijama koje su ovo mesto upoznale u novije vreme, kao veoma napredno turističko mesto, štaviše, mesto na kome se i stvara novac.

Za nekih dvadesetak procenata stanovnika, ovakvo Brzeće ostalo je nedohvatno podeljeno sa protokom vremena koji je kao cenu uzela ta metamorfoza mesta. Uglavnom, danas ovde živi jedva nešto preko dve stotine duša, i uglavnom svi žive od turizma.

Nije loše, kažu oni koje sam čuo, ali makar i što svi žive od turizma, umeju i da se požale na turističku infrastrukturu koja evidentno raste iz godine u godinu, prateći daleko umerenije takvu situaciju na samom vrhu planine, tamo gde Kopaonik živi svoj turistički bum punim plućima.

No, to je tako, kako je. Od nostalgije nema mnogo koristi, i razumem da je nekome pokvaren pogled na neku livadu jer je na njoj sada nekakav hotel, i jasno je da će nekome uvek smetati što ne može kao nekada da šeta sredinom puta kojim je prolazilo nekoliko vozila nekada, a i svako je prepoznavao...onomad.

Napredak je danas očit, a nostalgija, za nostalgiju.

Elem, ostalo je dosta za sve. Pogledi su se preselili na neke terase hotelske, ali prirode je itekako ostalo, čim se izađe napolje. Danas je više nego lako obići tu prirodu koristeći neki od iznajmljenih quadova kojih ima u izobilju. Dakle, i avantura, i priroda...

Onaj spomenik sa početka priče podignut je u praskozorje sedamdesetih godina prošlog veka.

Simbolizuje sećanje na neka teška vremena, kada su se po ovim šumama konačno, pred sam kraj Drugog svetskog rata na ovim prostorima, pojavili obaveštajni podaci o pozicioniranju četničkih, ali i nekih nemačkih i bugarskih formacija. Partizani osokoljeni uspesima i sve brojniji i moćniji, doneli su odluku o napadu na te neprijateljske jedinice locirane baš u okolini Brzeća. 

Nije se radilo o jednoj odsudnoj bici, već o nizu bojeva širom ovog područja, od kojih se najveći dogodio na širem prostoru koji danas obeležava ovaj spomenik.

A tek nešto dalje kroz šumu, može se stići i do vodopada, premda ni gejzir sa prašumskim ambijentom nije predaleko, tako da je bogatstvo ponude prirode ovih krajeva itekako šaroliko.

Brzeće je danas ski centar, odnosno prava prilika da dobijete sve, a bez ulaska u Nacionalni park. Od kada je uspostavljena žičara do Malog Karimana u dužini od gotovo četiri kilometara nad kojima nam noge vise nekih dvanaest minuta, ovde se sve promenilo. 

Ona beskrupolozna invazija kapitala na prirodne resurse kakvu smo već videli na Zlatiboru, odnosno nekih 18 kilometara dalje od Brzeća ka vrhu Kopaonika, zaobišla je, za sada, ovo mesto i ostavila još uvek dovoljno prirode oko sebe, pa je Brzeće izuzetno pogodno i kao letnja destinacija. 

Jesen ume da bude ponekada zabavna, ali to toliko zavisi od vremenskih uslova, da je poštenije reći da jesen ovde svi ipak koriste pre svega kao pripremni period za zimsku sezonu. 

Proleće se ovde ne pominje. 

Mislim....tu je, cveta i pupi sve ali je prilično nestabilno, hladno i vlažno i predstavlja vreme kada se ovde utone u nekakav okasneli zimski san... 

No, slično je i na nekih kilometar veće visine, na moćnoj i našoj najvećoj planini. Zima, pa leto.

Ostalo je neralno za očekivati, iako se u zadnje vreme ume desiti da i jesen zablista ili proleće iznenadi.

No, malo li su, kako to voli narod da kaže, i dva od četiri godišnja doba za jedno ovako malo mesto?

Ne, nisu malo svakako. 

I svaki sat proveden u ovakvoj prirodi valja usisati u sebe poput ukusne supe sa onim dugim rezancima koji se niz bradu zalepe pa čine uživanje još i većim.

A, ako ćemo pravo...ma Brzeće se može i glasno posrkati, oprostiće nam okolina što u toj meri uživamo u jednom od najboljih balansa turizma i prirode koje sam video kod nas...