Objektivom po Srbiji - Jezero Panonija, sakriveni biser na severu Bačke

Ili, jezero Sava...

Mislim, o istom je jezeru reč, a sad...zbog čega Sava....pa zbog čega Panonija....verovatno neko ponešto zna o tome i drugačije od onoga što sam ja saznao, ali ne verujem da je to posebno važno.

Ime se već nekako da, u skladu sa mnogočime.

Okolina, lokalni folklor, aktuelno doba, zaslužni milje za nastanak i slično, a da o ličnim afinitetima onoga ko kumuje, i ne govorimo. Sve to može definisati nastanak naziva nečega.

U ovom slučaju jezera, i...u ovom slučaju čak dva naziva.

Panonija i Sava.

Sava bi bio nekadašnji pokušaj zvaničnog imenovanja, relativno brzo po formiranju ove akumulacije dugačke oko kilometar, a širokog oko stotinu metara uglavnom, i taj naziv se i danas koristi kao zvanični naziv, da, ali...

Narod je narod, i predanje i folklor koji kreira taj narod je ipak nešto drugo.

Tek, naziv jezera Sava utopio se u sve uobičajeniji naziv Panonija, pa se odavno jazero može prepoznati po oba naziva ali avaj.

Hajde da pokušamo nekako da pronađemo to jezero Sava u stvarnom životu...tanka je nada da ćemo uspeti.

No zato potraga za jezerom Panonija će nas svakako odvesti u relativnu blizinu Bačke Topole, odakle nas tek nešto preko deset klimetara deli od nesvakidašnjeg mikroambijenta znanog i kao Telečka visoravan na kojoj reka Krivaja pravi jedno od tri jezera koje napaja svojim vodotokom.

I, da, ova visoravan ponajmanje podseća na vojvođanske klasične pejzaže obzirom da obiluje brdovitim predelima, šumama i zelenilom atipičnim za Vojvodinu u kojoj je poslovično sve ravno i uzorano uglavnom.

I nadmorska visina od gotovo stotinu i trideset metara od čega je u Vojvodini viša samo Fruška gora a potom i Vršačke planine, govori o posebnosti ovog mikroambijenta. Zahvaljujući tome su čak i prosečne temperature u ovom području čak desetak stepeni niže od uobičajenih.

U vreme toplih letnjih meseci ovo je zaista svojevrsna izuzetno prijatna oaza.

Jezero je nastalo otprilike kao i čitav kompleks kome gravitira.

U poznijim godinama prethodnog veka nastala je većina naselja naziva Panonija u ambijentu odabranom verovatno iz istih razloga iz koga je jedan plemić sebi i svojim gostima podigao dvorac ili letnjikovac, kako ga ko doživljava, sa velelepnim parkom ispred njega.

Prepoznat kao sjajno mesto za određene eksperimentalne projekte stanovanja i proizvodnje ali i turizma koji je u to doba samo izuzetno ponegde integrisan u proizvodne projekte, ovaj ambijent je nadograđen tipskim naseljem, kao i hotelom i, naravno, ovim jezerom koje je zaokružilo čitavu tu neobičnu vojvođansku priču jedinstvenog imena Panonija pod kojim se prepoznavao i proizvodni kompleks, stambeno naselje, pa eto, i dvorac i jezero.

Samo jezero nema impozantne karakteristike, jer pored pomenutih dužine i širine, ni dubina od svega pet metara kod brane, gde je i najveća, nije dubina kojoj se klanja. No i pored toga, kažu da je sredinom jezera u gotovo čitavoj dužini jezera ta dubina oko ili nešto preko četiri metra što ribljem fondu daje unekoliko poželjnije uslove za život. Tome se, dakako, ribolovci najviše raduju.

Ipak, ono što ostavlja najsnažniji utisak je mir i spokoj koji se prosto nametne na kojoj god tački jezera da se nađemo. Lično, gotovo svuda i uvek uživam gledajući u vodu. Nije mi previše važno kakve je vrste voda.

Nije mi bitan nijedan od detalja koji suštinski razlikuju vode jednu od druge, i jedino mi je ponekad važno da vidim nekakav kraj te vode u daljini, makar i ostrvo koje nikako nije kraj, ali da ne bude pust horizont ispred mene, no i to je retko...voda i mir koji ona donosi sve više vrednujem sa godinama koja ostaju iza mene, a jedan od snažnijih utisaka mira i spokoja koji sam osetio, bio je upravo ovde, na obalama jezera usred guste šume, a na svega stotinjak metara od tipskog vikend naselja koje se ugnjezdilo pre skoro pola veka na jednoj od obala jezera.

Obalsko rastinje podržano bujnim šumovitim delovima, čine da boja jezera varira zavisno od samog sunca koje osvetljava u momentu gledanja, ali ono što uvek pleni jesu odrazi vegetacije na mirnoj površini koje čine pogled još lepšim.

I dodatno pojačavaju onaj utisak mira i spokoja koji me je kupio kod prvog pogleda.

Objektivom po Srbiji - Etno selo Bogut, fantastičan spoj savremenog komfora i šmeka autentičnog sela

Blizu ili ne baš blizu...to je uvek teško odrediti.

Zavisi od mnogo faktora.

Od tačke sa koje se posmatra, recimo. 

Tu nam kilometri umeju reći da li je blizu ili nije.

Od puta kojim se krećemo takođe zavisi da li je nešto blizu ili nije, jer tada će nam vreme provedeno u putu možda reći i više nego kilometri.

A zatim, ono najvažnije, je - raspoloženje.

O da.

Kada smo motivisani, i kada nam se putuje, čak i autoput deluje kao lep ambijent za putovanje iako je to generalno najdosadnija verzija putovanja.

I tu stižemo i do glavnog pokretača u putovanju, osim ako to nije posao pa se treba prevesti od jedne do druge tačke. Putovanje, po mom skromnom ali vrlo ličnom mišljenju, treba da bude nešto što je daleko više od samog prevoženja, treba da bude uživanje koliko je god to moguće.

Autoput se u tu ideju najmanje uklapa jer živopisnost ambijenta kroz koji se prolazi tokom putovanja, najmanje je vidljiva, te gotovo da ne učestvuje uopšte u tom uživanju. A ipak, bez autoputeva ne bismo ni uspevali da vidimo toliko toga. I, to bi bila prava šteta. Prelepa je ova zemlja...

Logično, ostaje nam da kombinujemo autoputeve i one lokalne. Srećom, sada ima i jednih i drugih, i pretežno su u vrlo visokom standardu, pa je moguće uživati u vožnji umesto traganja za rupama koje pamte stariji vozači. Pravac kojim se od Beograda i Novog Sada, a uskoro i od Niša može doći u jedan od najlepših delova zemlje, Dolinu Jorgovana, upravo je ta kombinacija koja počinje i završava manje zahtevnim autoputem, ali na koji se nadovezuju dobri putevi sa jednom trakom po smeru, uz koje se štošta lepog može videti. U takvoj kombinaciji puteva, orjentacionih stosedamdeset do stoosamdeset kilometara od Beograda zaista ne predstavlja ništa zastrašujuće. Veći deo puta se pređe brzo, a od naredne godine očekujemo da će se samo tek nešto više od dvadesetak kilometara koliko je udaljeno Etno selo Bogut od Kraljeva, prelaziti nešto manjom brzinom, ali uz bitno lepši krajolik na samom ulazu u Dolinu Jorgovana.

Upravo tu negde se na obroncima planine Troglav, iznad same reke Lopatnice, smestilo ovo prelepo domaćinstvo pretvoreno u Etno selo.

Restoran sa terasom kapaciteta desetak stolova, napravljen je upravo za uživanje.

Pri prvom koraku jasno je da pogled sa te tačke odgovoran za sve to, i za restoran, i za uživanje.

Pogled je izuzetan, jedan od onih pogleda koje ne možeš baš objasniti, ali srećom...i ne moraš. Ovaj pogled zakuca oko u ta brda i vikendice iznad krivine reke Lopatnice u kojoj se smestila i plaža,...pa, hajdemo reći, gradska plaža. Pozadi negde u fantastičnoj prirodi, ugnjezdila se i sama Bogutovačka banja, ali u ovom fantastičnom pogledu o kome pričam, ponajmanje je važno šta je to tačno tamo negde kuda pogled seže.

Nadalje, čitav kompleks je na neki način optočen kamenom. Ručni rad, izvanredan, i veoma umešno uklopljen. Pored restorana, domaćini su odlučili da u sličnom stilu naprave nove apartmane, svaki za sebe izdvojen sa svojom terasicom usred urednog travnjaka na kosini, i time ostave svojim gostima taj osećaj intime i prirode koja je i dalje u ravnoteži sa onim ko ovde ume da je upije.

Neko dahom koji udahne, neko tišinom koju čuje kada zatvori oči, a neko svim svojim čulima.

I, dok smo kod prirode, sav taj mir, tišinu i sklad na ovom mestu upotpuniće i ostatak prirode spakovan u tegle zimnice i sličnog koji su na raspolaganju gostima. Dakako, i rakija je tu, ta domaća, ali alkohol u načelu nije tema kojoj pribegavam, te neću ni ovoga puta.

Smeštaj je interesantan spoj savremene ideje komfora i tradicionalnog etno ambijenta, kako spolja, tako i iznutra. Teško je zamisliti da nešto nedostaje, a ipak....deluje da smo baš na selu, baš u prorodi.

Ovce čine deo raskoši ovog ambijenta, i prosto se lepe za objektiv kada pokušam da slikam neki detalj, a stado je u blizini. Padina na kojoj su najviše pasle, a to je ona kojom vode do rečne plaže stepenice u koje je uloženo mnogo truda, poprimila je onaj šmek sela zbog koje smo i potegli ovamo, baš zbog ovaca na njoj.

Sledećom prilikom, kada sam istu padinu slikao sa plaže gledano, ovce su otišle negde dalje, ali kadar bez njih je bio nekako sterilan, možda i malo manje privlačan čak...

Pa ipak, nisu ni same ovce, pa ni sam pogled, ni apartmani sa svojim terasicama, ni restoran sa jelima ispod sača, ni tegle sa domaćom zimnicom, kao ni prostrani popločani parking na koji direktno sa asfaltnog puta ulazimo, učinili da nam ovo etno selo ostane u lepom i dugom pamćenju, već je jedan nevidljivi spoj svega toga stvorio nekakav oreol oko ovog mesta koje vuče na povratak.

Povratak na tradicionalno mesto za odmor, ili makar vikend, u kraj koji svoje korene vuče daleko iz prošlosti, moguće čak i iz doba srednjevekovnih vitezova koji su iz obližnjeg Magliča čuvali put u dolini Ibra tako davno.

Ili možda samo povratak na mesto sa kog udahneš lepotu prirode svim čulima u trenu....