Dvorac ili zamak....ili čak kaštel ili letnjikovac.
Jedna od osnovnih dilema kada je reč o prelepim spomenicima stilske arhitekture u Vojvodini, ali i Srbije generalno. Gotovo nikad čovek ne može biti siguran kako bi nazvao neku od tih lepotica koje je uglavnom uništio zub vremena na ovaj ili onaj način, ali se i dalje može nazreti nekadašnji sjaj i elegancija koji su krasili mesta u kojima su nastajala, ili češće, mesta koja su nastajala oko i uz njih.
I, kojim god nazivom da nazovemo neko od ovih remek dela arhitekture, zapravo teško da ćemo pogrešiti.
Da, možda je pretenciozno neke od tih pretežno prizemnih i jednospratnih građevina nazvati zamkom, pa možda čak i dvorcem, ali definitivno će se i tada znati o čemu pričamo, dok je pojedine predivne komade arhitekture zaista preskromno zvati letnjikovcima ili vilama.
I onda možemo koristiti jedan naziv koji možda i najbolje opisuje većinu ovih arhitektonskih, kulturnih i istorijskih bisera, ali je i najmanje u upotrebi.
Kurija. Narodski rečeno, niti veliko, niti malo.
Dakako, taj izraz se koristi i za druge pojmove, ali kao građevina opisana ovim nazivom, gotovo se svako od ovih domaćih arhitektonskih dela može prepoznati.
A istorijat ove kurije, dodatno inspiriše da je baš tako i nazovemo.
Jer, nije oduvek ovakvog izgleda i arhitekture, ova značajna građevina bila, već se vremenom - doterivala.
Da, istorija se vezala za ove krajeve poprilično i kroz upravo ovaj kaštel, ali ga je jednovremeno ta ista istorija i oblikovala i definisala vremenom.
Ta istorija seže u daleke vekove u kojima je posle raznih uzmicanja i vraćanja na ove teritorije, konačno Carska vlast velike Austrougarske monarhije, zaposela ove krajeve sve do vlastitog raspada nakon Velikog rata. I tom prilikom je iz predostrožnosti formirala brojne granične krajine koje je naseljavala budućim vojnicima graničarima koji su na sebe imali primati teret eventualnog turskog prodora na sever, a zauzvrat su dobijali zemlju koju su mogli obrađivati, te na njoj svoje domove izgraditi.
Jedan od takvih zaslužnih graničara, sa svog kapetanskog čina koji je zaslužio ratujući na Tisi i Potisju, napredovao je do plemićkog zvanja uz koje je išao i predikat - od Bajše.
Ondašnja administracija neretko je dodeljivala velika slabo ili uopšte nenaseljena područja uz plemićke titule sa zadatkom da nasele ta područja. Ukratko rečeno, tako je i naseljena Bajša, prelepo i uređeno selo i dan danas, u kome na vlastiti ponos danas skladno žive i Srbi i Mađari i Slovaci i Rusini.
Ova kurija, ako smo rekli na početku da bismo mogli nazvati ovaj dvorac, nije nastala kao kuća za život u njoj, i nije nastala odmah kao biser arhitekture, jednako kao što nije uvek bila ni opšte društveno dobro, ali ni ruglo jednom od najlepših bačkih sela.
Ne, sve od navedenog ova građevina je postajala vremenom.
Sredinom osamnaestog veka, kada je uz zvaničnu grbovnicu dodeljenu askurđelu porodice Zako, kapetanu Stevanu, zapovedniku milicije u Turskoj Kanjiži danas znane kao Novi Kneževac, i započela ova priča, na mestu na kome leže danas ostaci velelepne građevine, sazidana je daleko prozaičnija kuća. Prozaična po arhitekturi, prozaična i po nameni, ova kuća će sačekati gotovo sedamdesetak godina da se preobrazi u dvorsko zdanje. I jedan i drugi izgled diktirala je njena namena, a prvobitna namena je bila da posluži kao administrativna zgrada za nadzor aktivnosti u spahiluku, čime je sasvim logično, bilo kakav luksuzniji izgled, bio neoprostiv i nepotreban izdatak.
Sledeća namena, makar za porodicu Zako koja je i dalje živela u starim odajama na Tisi, bila je garancija za zaduživanje, te nekih pola veka njome gazduje izvesna porodica Vojnić, sve dok jedan od potomaka porodice Zako nije isplatio dug, te se zgrada vratila u posed Zakovih.
I, tada nastaje najverovatnije i renesansa ove građevine. Presvučena u sasvim novo gizdavo ruho, zasijala je poput kakve zvezde ova kurija sjajem pravog dvorca. Vremenom je sve više oplemenjivana, a u tom periodu je na drugom kraju dvorskog vrta podignuta i pravoslavna crkva. Iako svoju renesansu doživljava kroz stil poznat kao klasicizam a koji u to vreme još nije preovladavao već se tek nazirao, takve kontroverze ispratiće dvorac Zako sve do današnjih dana.
Naime, iako je tek otkupljeno imanje velikim naporom i vraćeno u svoje vlasništvo, te je dodatni napor uložen u preobražaj ružnog pačeta u veličanstvenog labuda, i dalje su vlasnici živeli na Tisi, a ovde su dolazili tek povremeno. Kontroverza takvog odnosa prema imovini i značajnom ulaganju u nju, produbljuje se se i činjenicom da su parkovske površine koje okružuju ovo zdanje, bogate biljnim vrstama i danas, ali se svejedno nisu koristile osim pokatkad, kada su vlasnici dolazili sa porodicama.
I tako sve do prodaje imanja bogatom vlastelinu iz Sombora, kada ovom imanju ostaje samo naziv Zako, a sudbina mu donosi nove kontroverze.
Bazeni, vrtovi, teniski teren...potom i bioskop, restoran, prenoćište, biblioteka....sve su ovo pojmovi koji se do današnjih dana neposredno vezuju za ovo zdanje, baš kao i požar koji je u poslednjoj godini prošlog veka u potpunosti uništio bioskop i deo zdanja.
Do današnjih dana zdanje i kompleks uspeli su da stignu i do finalne kontroverze, tako da danas imamo u funkciji jedino deo kurije u koji je smeštena biblioteka, i taj deo je zapravo jedini ne samo funkcionalan, već i očuvan i održavan.
Restoranski deo kao i spratne prostorije za noćenje zakucani su daskama i nisu u funkciji odavno, a onaj izgoreli deo...ne bih ni pominjao.
Konačna kontroverza je nažalost ona u kojoj je nekadašnji biser mesta Bajša, postao upravo suprotno - ruglo koje uveliko naružuje jedno od najlepših naših sela.
No, ako bih dobio pitanje vredi li ovo videti i obići, teško bi se našli uslovi pod kojima bi moj odgovor bio odrečan. Naprotiv, smatram da itekako vredi.
Ko ume da gleda, nagledaće se zanimljivih detalja, a uz malo sreće možda mu aranžman ulepša i graja iz dečijeg vrtića koji se na samo par metara nalazi udaljen, ili čak lokalnog bazena koji je smešten na jednom kraju vrta koji okružuje kompleks.
Ko ume da vidi, videće istoriju. Videće jedno doba, slavno doba, rekli bi neki, u kome je zapravo svega bilo napretek. I zemlje, i vremena, i ravnice. U neko doba kada je bilo i snegova, te saonica u koje su prezani konji, vreme nostalgično i vreme koje je za neke od nas u potpunosti nestalo.
Meni lično uvek je nedostajalo vremena, a više od toga mi je nedostajalo samo još možda tih ravnica i ovih neodoljivih ruina u njima....jedino snega volim da se sećam, a ne da se podsećam 😀
Нема коментара:
Постави коментар