Šljunkara niti je nov, niti originalan, niti čak redak naziv za mesta koja su odavno iskoračila van izvornog pojma šljunkare iz koje se vadi materijal za dalju eksploataciju, i evoluirala u ona lepa mesta koja danas služe za kupanje, sunčanje i rekreaciju u ambijentu koji ume da podseća i na morski.
Ne. Raznih šljunkara ima na sve strane zapravo.
u Banatu, iz nekog razloga, rekao bih - najviše.
Ono što je zajedničko za sve, ujedno i ono najlepše kod svih, jeste da se danas u dobrom delu tih šljunkara može uživati na razne načine, i to ne nužno samo kroz pecanje.
Štaviše, upravo ova šljunkara koju ćemo videti ispod ovog uvodnog teksta, nema dozvoljenog pecanja, ali ima zato kupanja, sunčanja, raznih drugih vidova rekreacije i sportova na uređenim prostorima, kao i izletničkih, a najavljeno je i kamperskih aktivnosti.
Reklo bi se - savršeno.
I, ideja i jeste da bude na svoj način savršeno, da.
No od ideje do savršenstva, dug je put, i taj put nije samo težak, već i dugotrajan jer savršenstvo se definiše tek kada nešto dobro postane tradicionalno, a za to su neophodne godine.
I na tom putu možda neke lokalne ili čak i republičke vlasti jesu nekakav zamajac, inicijator, mecena na savremen način, ali ljudi kojima je sve to namenjeno...tek su ti ljudi nosioci puta do savršenstva.
Mnogi to zaboravljaju, a u suštini, samo ono što se koristi i što donosi radost tog korišćenja, može da konkuriše za tu kategoriju savršenog.
Naravno, to je samo suština priče o savršenom, ali na nju bitno utiču i drugi elementi.
Pre svega materijalne stavke. Veoma škakljiva tema, uvek podložna kritikovanju, jer je naprosto ranjiva sa svih strana. Ako se ne da dovoljno, onda se stislo i pretvorilo u nemar za građane, a ako se uloži previše, onda je neko tu nešto obavezno ukrao ili oprao kakve pare...i, u pravilu, sve je to nekakav naš novac, neki narodni novac, pa čak i ako nismo jednim jedinim dinarom doprineli tim kasama na koje polažemo pravo.
No, to smo ipak mi, i nema posebnog razloga da se i zadržavamo oko toga. Pravu meru ulaganja još nikad niko, a posebno ne svakom, nije odredio.
A, eto, Šljunkara u Kovinu je ipak tu. Čeka smeh i žagor, prskanje i brčkanje, dim roštilja i vikanje za loptom koja je pobegla...
Kako i sam naslov kaže, Šljunkara nije i jedina rivijera na kojoj se žitelji Kovina mogu osećati nalik onome kako se osećaju na moru. Zapravo je pored samog Kovina i rukavac velike reke koji ovde prepoznaju uobičajenim nazivom, Dunavac.
Marina za čamce, mesto na kome se šeta i jede riblja čorba daleko pre negoli mesto za kupanje, ovaj rukavac nudi zaštitu čamcima od vremenskih prilika, nudi i mesta za ribolovce, a obzirom na blizinu samog grada, te ostataka tvrđave koji se nalaze u parkovskom ambijentu, zapravo sjajno zaokružuje priču o laganoj šetnji kroz grad.Uočljivo je odmah da je ovde teško izboriti neko kvalitetno održavanje jer je kompleks veliki i izgrađen je i urbanizovan na zaista velikoj površini.
No, kupanje je nešto drugo.
Neka dva kilometra dalje, ka najpoznatijim banatskim jezerima nastalim iz šljunkara, Belocrkvanskim jezerima, nalazi se i kompleks poznat pod zvaničnim nazivom Šljunkara.
Prvo što okupira pažnju jeste kapacitetan parking sa rampom ka velikom objektu naizgled izgrađenom, koji je u fazi opremanja. Novi rekreacioni centar i zatvoreni bazen, projekat koji ima za cilj objedinjavanje gardskog sporta pod jedan krov, te apostrofiranje i sportske, uz rekreacionu komponentu čitave Šljunkare.
Kapija i ograda, dva elementa koji sugerišu uređenost prostora, brzo padaju u zaborav kada naiđemo na simpatični mostić kojim prelazimo na stranu jezera koja deluje najuzbudljivije.
Naime, prvo će nas dočekati toboganski kompleks za one mlađe posetioce, a zatim će nas svaki sledeći korak voditi ka nekim starijim kategorijama posetilaca.
Prvo su elementi avantura parka, izazovi od sajli i platformi različite težine savladavanja za one koji bi da ispitaju vlastitu motoriku....ili se pred nekim pohvale njome, dakako.
Iza tih izazova u maniru savremenih avantura parkova, dolazimo i do terena za sportove sa loptom, sa visokom ogradom, dok dalja šetnja dovodi posetioca do nekih hedonističkih motiva, poput mesta za sunčanje, izležavanje, kartanje ili roštiljanje, uz oslonac na hladovinu sa oboda obližnje šume.
Na prvi pogled deluje....pa, kao što rekoh na samom početku, kao savršeno.
Za neveliki gradić, ovakvo jedno izletište i plaža, i to kao deo šire priče koju sam opisao, deluje kao odličan izbor, apsolutno optimalan, prikladan i dovoljan.
Evolucija ideje kupališta u viziju velikog sportsko rekreativnog centra čija će sastavna komponenta biti i jezero, deluje pogotovu savršeno.
No, kako već spomenuh, savršenstvo se kuje dugo. Strpljivo. Uporno.
I ne kuje ga samo uložen novac koji se vratiti neće nikada, ali mu to i nije cilj.
Kovaće ga korišćenje.
Ili će ga pokopati ignorisanje...i nikada neće osetiti šta znači savršenstvo, odnosno verzija savršenstva za jedan mali grad na jugu Banata....
Videćemo. Za sada, obećava.
Нема коментара:
Постави коментар