Objektivom po Srbiji - jedna Banjica, i jedna nesvakidašnja bravura prirode na samom istoku Srbije

Iako je većini nas na pomen banjice...pa, čak i Banjice, prva asocijacija deo grada u Beogradu, zapravo je ovaj pojma deminutivni oblik, umanjeni pojam jedne banje.

Banjica.

A, banja koja je toliko mala da je zapravo nestala i pre negoli je nastala u opšteprihvaćenom poimanju jedne banje, jeste Rgoška banja.

Banja koja, eto, ipak nije ispala banja u pravom smislu, naziv je dobila prema selu u čijoj je neposrednoj blizini, selu Rgošte. Za Istočnu Srbiju ovo nije nimalo neuobičajen naziv sela, ali najbliže veće mesto je jedan od najlepših gradića centralnog dela Srbije, Knjaževac.

Orjentir kao obližnje veće mesto, ali ne samo to. Na svega nekoliko kilometara koji dele grad od ove minijature od milošte u narodu nazvane Banjica, smestio se i istoimeni bazenski kompleks, tako da su veze između Banjice i Knjaževca izuzetno snažne, praktično se jedno po drugom prepoznaje.

I upravo zato je negde u senku Banjice, pao i naziv Rgoška banja.

No, radi se o istoj lepoti prirode i umešnosti čoveka da je eksploatiše na zaista dugi rok.

Banjski potencijal je otkriven početkom dvadesetog veka, pretpostavlja se, kada se i formiraju prva skromna banjaska kupatila, koristeći se jednim od brojnih izvora uz tok Svrljiškog Timoka. Banjski potencijal je otkriven, ali nije prepoznat. Bar ne još uvek.

Jer, kada se pumpa zabode u zemlju na manje od metar dubine, ona izbacuje toplu vodu, ali za sada se samo bazenski kompleks Banjica koristi tom činjenicom.

To nikako ne možemo videti kao prepoznat potencijal.

No, taj fenomen da nam potencijali ostaju na nivou potencijala i da se nikada ne iskoriste, itekako je prepoznat u Srbiji, poodavno. Izuzetno malo se koristi ovakva hidrološka pojava sa brojnim izvorima, nekih uz Svrljiški Timok, a neki i ispod površine, i to je uslovilo da ova, za sada nesuđena banja, postane lokalno izletište sasvim solidne posećenosti, ali i ambijent u kome je gotovo stotinu godina od otvaranja prve kafane ovde, te uz to i prvim investiranjem u taj biser prirode, danas ovde nikao i savremeni otmeni resort kompleks, apsolutno ne remeteći sveukupnu celinu.

Na neki način time je i zaokružen spektar zadovoljstava na koje se može računati na ovom mestu.

Besplatno brčkanje u nevelikom bazenu sa besplatnim ležaljkama i mobilijarom, ili nešto luksuzniji doživljaj za koji valja provući hrabro platnu karticu, svako može sebi da odabere.

I, kako vole ovde da kažu....nije da ne može da se bira.

Kada sam pominjao otkrivanje banjskog potencijala, i vremenski to vezao za početak dvadesetog veka, nisam se ogradio da mislim na unekoliko masovniju posetu koja otvara vrata razmišljanju o komercijalizaciji u pravcu pravog banjskog kompleksa.

Sama topla voda, koja možda nije imala konstantnih dvadesetosam stepeni kao danas, grejala je i rimske vojnike koji su za sobom ostavili i kupatilo koje je danas, istina, u ruševnom stanju, ali i takvo svedoči o starosti ideje da se iskoriste blagodeti ovog područja u terapeutske ili samo rekreativne svrhe.

Iz nejasnih istorijskih izvora može se pretpostaviti da je ovaj prirodni dragulj i u tursko doba korišten u iste svrhe. Dakako, u to doba svakako je bilo nerealno za očekivati da neko prepoznaje šire razmere ovakve priče i pravi nekakvu banjsku infrastrukturu, te nam taj početak prošlog veka možda u tom smislu ponajviše i figuriše. Ali, avaj. 

Dalje od potencijala nismo se na ovom mestu pomerili, što nas ne bi trebalo sprečiti da uživamo u čarima ove tople vode opasane zidanim i betoniranim stazama za šetnju, kao i okolnom prostoru za uživanje na suncu.

Tu su sada i tuševi, kao i suncobrani, ali i mesta za druženje sa zasvođenim stolovima i klupama.

Simpatično, u najmanju ruku.

Ne sumnjam da bi kakav namćor našao još sijaset nekih zamerki ali verujem da bi se usred tog nabrajanja i zakeranja i sam zaustavio i...ušao u tu vodu konačno.

Na suprotnom kraju u odnosu na tog imaginarnog namćora ne bi bilo teško pronaći i one koji sa oduševljenjem prepričavaju uporno neku priču o izvesnom čoveku koga su na kolima doveli ovde, a posle dve, tri nedelje u zavisnosti od verzije i pripovedača, odšetao na vlastiti pogon. Na nogama, što bi se reklo...

Ono u šta sam ja u ovom svom pripovedanju o Banjici knjaževačkoj, ili Rgoškoj banji siguran, a vezano za kola i pešačenje, jeste da iako je iz pravca Zaječara put gotovo savršen sa novim asfaltom i nezahtevnom konfiguracijom, kada sam stigao kolima, jedva sam čekao da se prošetam ovuda. Što se tiče te pomenute legende u kojoj je neko došao kolima, a vratio se peške...pada mi na um, pomalo neugodno, da nekom ukradu kola dok je ovde...te ga sačeka takva sudbina. 😁

Šalu na stranu, pored navedene konstantne temperature vode, u toj vodi je analizama pronađeno i dosta minerala tako da je verovatno za ponešto i lekovita, ali i dalje je ono što ovom mestu daje posebnost, zapravo naglašena jednostavnost.

Onaj osećaj kada shvatiš da nisi ništa planirao, i tek onako kažeš svojoj srodnoj duši - uzmi peškir i kostim, idemo malo na Banjicu.

Ili, još jednostavnije....hajde, idemo malo na Banjicu....jer, ima tih situacija kada i peškir, a pogotovu kostim budu oni detalji koji namrtvo ubiju jednostavnost priče koja je pretila na momenat da bude ona prava.

Ona koja se samo desi kad odlučiš da ukradeš još poneki osmeh u tom danu, tom vikendu, tom vremenu koje imaš pred sobom tada...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Grofa Karasa, značajan doprinos zanosnoj arhitekturi Horgoša

 Parafrazirati...to negde, u ogoljenoj verziji u kojoj je i Car na kraju go golcijat, znači jednu od dve stvari:

prvo, da ne znamo kako da se izrazimo metaforički ili opisno pa koristimo tuđe izražavanje, a ne želimo da tog nekog plagiramo, i, drugo...da se naprosto divimo nečijoj misli izrečenoj dosta ranije, da parafraziranjem te misli želimo da odamo počast misli koja je toliko ranije opisala ono što sada mi želimo da opišemo.

Nekako sam uvek uvažavao parafraziranje iz ovog drugog razloga, dok kod prvog razloga nisam želeo ni da prihvatim nečiju kvalifikaciju poput parafraziranja, ali svejedno, nikada do sada nisam parafrazirao nekoga, iako se citatima rado koristim, naravno.

I, kako svemu, eto, dođe prvi put, i ja sam se odlučio da sada parafraziram.

Naslov jednog proznog dela, jedne Nobelovke, i povrh svega ideje tog dela koja me pre svega nadahnula da se odlučim na parafraziranje onda kada sam u sebi uspeo da dokučim priču o jednom grofu, Miklošu Karasu.

Tvorac grada.

To je taj naslov, odnosno ideja jedne čuvene Perl Bak, američke književnice čija se oštrica pera zapravo brusila na dalekom istoku, u Kini, ali ovo malo remek delo koje me nadahnulo kada sam spoznao priču o Austrougarskom grofu, nastalo je na suprotnoj strani, na zapadu Sjedinjenih Američkih Država, i to tokom njihovog nastajanja.

Još jedna stvar u ovoj paraleli fiktivnog i stvarnog sveta sa sasvim različitih meridijana, morala bi biti pojašnjena. Reč je o prevodu, posebno o prevodu književnih dela, a naročito poezije i proze, i nije nimalo slučajno da su se oduvek time bavili upravo književnici. Upravo je to presudno da čitalac sa drugog područja, i to ne samo jezičkog, već i kulturološkog, razume izvornu ideju autora, a tešku ulogu da izvede taj prefinjeni prelaz preuzimao je onaj ko prevodi. I shodno tome, sami prevodi literata su svojevrsna neautorska, ali književna dela. Tako je i čuvena Perl Bak svoj roman nazvala The Townsman ali tek prevod u kome je to postao Tvorac grada, pomogao je da se razume suština.

Da, naravno, i ova moja paralela koju upravo vučem sa dešavanjima iz druge polovine osamnaestog veka na nenastanjenim prostorima u blizini Subotice, istočno prema tadašnjem toku reke Tise.

Od Pustare do gradića sa baroknom arhitekturom. To je bio put jednog tvorca grada.

Ne, nije reč o onom junaku koji polako sa velikom strpljivošću i umešnošću gradi svoju zajednicu negde u Kanzasu, već se radi o nimalo manje zanimljivom putu kojim je jedan deo pustog područja dotadašnje Vojne krajine pretvoren u urbanizovani reprezentativni gradić.

Horgoš.

Priča zapravo seže dosta daleko u prošlost u kojoj su mnogi krajevi današnje Vojvodine bili nenaseljeni, ili nestalno naseljavani onima koji su bili spremni da za svoje parče zemlje, brane državu od koje su taj komad zemlje i dobili. 

To je doba u kome su se istok i zapad sukobljavali pretežno na teritorijama nekadašnjeg Habsburškog Carstva, a kako su se ta područja vremenom pomerala sve više na jug nakon najvećih otomanskih prodora koji su ih doveli i do zidina Beča, tako se i granična tampon zona koja se nazivala Vojnom krajinom, pomerala sve južnije.

Pomeranja na jug i uspostavljanje novih vojnih krajina dešavala su se faktičkim stanjima na terenu pre svega, a područja koja su ostajala severno odatle, tek su administrativnim dekretima i poveljama prestajali da budu deo tih krajina. Upravo nakon jednog takvog dekreta kojim je Pustara u okolini današnjeg Horgoša izuzeta iz Vojne Krajine, nekoliko istaknutih ljudi svog doba među kojima je i pomenuti grof, odlučili su da od Monarhističke administracije otkupe po deo te pustare.

Naravno, Grof Karas je bio najistrajniji i pazario je zemlju ne samo od države, već i od drugog suvlasnika koji se nakon kupovine predomislio, te je time zaokružio značajan deo ovog područja počeo da gradi i naseljava.

Do kraja osamnaestog veka ovde su nastali pre svega za svoje vreme fantastičan park dostojan najlepših tadašnjih parkova, kao i crkva, i dvorac u baroknom stilu koji je Tvorac Horgoša zapravo namenio svojim naslednicima. Njegove vizionarske ideje pratilo je i njegovo potomstvo sve do kraja postojanja Carevine nakon Prvog svetskog rata. Zahvaljujući inerciji koju je stari grof Mikloš Karas pokrenuo, danas ovde imamo i ostatke vila i parkova, kao i zgrade železničke stanice koji su nastajali u vekovima koji su usledili.

Sam dvorac danas predstavlja verovatno sve ono što ne želi niko dobronameran.

Iako se arhitektura može videti i dalje, pa čak i detalji, zdanje je zapravo zapušteno i predstavlja u najmanju ruku bezidejnosti o tome šta činiti sa nasleđem koje bi svako poželeo.

Park koji okružuje dvorac je u još zapuštenijem stanju, ali dalje je čitav kompleks možda i ponajbolje očuvan od svih zaveštanja koja su ostala iza porodice Karas. Naime, pomenute vile su bile deo parkovskog ambijenta u kome se plemstvo onog doba odmaralo i uživalo u kupališnim objektima, no doseljavanje koje se desilo prvo u novonastaloj Kraljevini Jugoslaviji oduzelo je celom kompleksu onu izvornu vrednost. Vile su postale stambeni objekti u kojima su samo crep i cigla imali vrednost, dok su ostali elementi reprezentativnog kompleksa polako nestali pred naletom tadašnjih migracija iz ruralnih predela.

Sam dvorac je sličnu sudbinu doživeo nešto kasnije, a konačan udarac zadat je zatvaranjem škole koja je u njemu neko vreme funkcionisala po završetku Drugog svetskog rata, i od tog udarca se dvorac nije nikada oporavio. Pustara koja je nekada ovde bila zapravo se naselila unutar dvorskog kompleksa.

Danas je jasno kao dan da bi održavanje i rekonstrukcija dvorca bio prevelik zalogaj i za daleko veće lokalne zajednice od horgoške, i bez intervencije države teško da će ikada ovo zdanje zasijati onim sjajem koji ga je krasio duže od veka, sve do sumraka Habsburške Monarhije i Carstva sa kojim je nestao i taj sjaj.