Objektivom po Srbiji - Manastir Poganovo

Šta je linija koja razdvaja legendu od činjenice?

To je ona zamišljena krivudava linija, koja lako manevriše, pretapa se u jedno ili drugo, nastaje i nestaje u trenu, i svi je zapravo znamo, samo je možda različito zovemo.

Početak joj je negde u najranijem detinjstvu, onda kada mozak verovatno počne da percipira nešto konkretnije, a završetak na kraju puta, kada mozak ne uspeva više da uhvati i shvati tu liniju koja mu je čitavog života vrludala, ili kod onih drugih, kada odjednom sve prestane, tek tako. Neki jedne smatraju srećnijima, drugi pak one druge, a razliku čini upravo ta linija. Nekome je to granica jave i sna, nekome neba i zemlje, nekome mašte i stvarnosti, ali svakome ona čini život bogatijim, nekom više, nekom manje. Ne valja, doduše ni preterati sa tom linijom, kao i sa svime drugim.

Ta najvažnija varijabila u životu ljudi, ona koja meandrira baš kada je najpotrebnije, kada je najteže biti sa njene jedne ili druge strane. Ona očas posla bestidno pređe na drugu stranu, onu koja je neophodna u momentu. I, bez te linije bismo možda i mogli, ali bez njene sposobnosti da tako lepršavo menja našu stvarnost svojim vrdanjem u trenutku, bez toga bismo teško izgurali život kvalitetno.

Uzmimo za primer jedno srednjevekovno podneblje, negde sakriveno u kanjonu reke Jerme, daleko posle Pirota pravcem ka Bugarskoj, gotovo nepristupačno i relativno izolovano od sveta, te u tom okruženju vlastelu kao jedinog poslodavca, i meštane kao jedinu radnu snagu. Žive simbiotički, bez emocija jednih za druge, a srž simbiotike njihovog odnosa je, dakako, profit. Do sada još uvek nemamo potrebu za onom linijom, i do sada još sve liči kao da je priča na strani činjeničnoj. Tek, naiđe neko vreme u kom vlastela zahtevaše od svojih nadničara da rade i na crveno slovo prosto sledeći ideju vlastite zarade koja je postala upitna sa nestabilnim vremenskim prilikama te godine, te se morala zemlja zasejavati onda kada je to vreme dozvoljavalo, a ne kada su crvena i crna kalendarska slova govorila da se treba raditi. I, ona linija se polako nazire, posebno kada znamo koliko je na ovim prostorima rasprostranjen kult nerada na crveno slovo, a koji najčešće maskira onaj daleko rasprostranjeniji i jednostavniji kult - nerada. 

Elem, u onoj našoj priči, nemajući kud, meštani sade kulture na crveno slovo, vlastela ih poizdalje nadzire, i na prvi pogled, monopol koji u izolovanom svetu ima poslodavac kao jedini, pobedio je crveno slovo.

No, kada se kulture ne prime, dolazimo i do onog drugog pogleda, i shvatamo da su vinogradi zasađeni tako da im je koren ostao nad zemljom, a pod nju je otišla sadnica. Ne greškom, već inatom...a, onaj isti monopol, sada se okrenuo na drugu stranu, jer jedini poslodavac je bio na gubitku zbog upravo jedine raspoložive radne snage...i, sve što je vlastela mogla, jeste da pufću naglas: pogan narod, pogana sorta...

I, sada, ona naša tanka linija treba da nam kaže da li je tako nastao naziv mesta Poganovo, a tako i manastira kraj njega, sa crkvom posvećenom Jovanu Bogoslovu....ima li tu istine i činjenica, i ima li tu legende...samo, koliko je bitno ako je zapravo priča zanimljiva...?

Činjenice su, ako ih tako možemo zvati, pričale svoju priču o manastiru dugo, ali čak su se i činjenice menjale, da bismo danas imali priču za koju smatramo da je činjenično tačna, iako možda ne u potpunosti precizna.

Ta priča počinje u periodu nakon Kosovskog boja, u vreme kada je turska okupacija bila sve izvesnija, jer više nije bilo objektivne sile koja im se mogla suprotstaviti. Bilo je samo pitanje koje će teritorije kontrolisati Vizantija na svom zalasku, a koje srpska postnemanjićka država koja je od kneževske, klizila ka despotskoj. U takvoj poltičkoj situaciji, verovatno su najbolje prošli upravo krajevi koji su nekako bili van domašaja glavnih puteva, usled prirodnog okruženja skriveni i zaštićeni od osvajača koji su se uglavnom pod zastavom sa polumesecom, smenjivali ovim krajevima u narednim vekovima.

Dakle, na samom kraju četrnaestog veka, u praskozorje početka turske dominacije koja će odneti sa sobom i vizantijsku i srpsku državu kao što je već odnela bugarsku, jedan srpski plemić, sestrić srpskog cara Dušana, sa svojom ćerkom, vizantijskom caricom, podigao je ovaj manastir u jednom gotovo nestvarno lepom prirodnom okruženju, koje ga je svojom nepristupačnošću čuvalo od pohara i pljački.

Konstantin Dragaš Dejanović, kako se zvao Dušanov sestrić, podigao je ovaj manastir u zadnji svoj čas, jer je potom poginuo na Rovinama, zajedno sa čuvenim Markom Kraljevićem, kao turski vazal, a njegova ćerka, udata za vizantijskog cara, završila je i darivala manastir nakon očeve smrti.

Teške onovremenske političke i vojne prilike zapravo su mimoišle ovaj manastir, iako je on svoj sjaj dobio tek kasnije, oslikavanjem tek čitav vek nakon podizanja.Čak se i o zografima koji su oslikali manastirsaku crkvu, ne zna ništa,  prema stilu rada pretpostavlja se da su učili zanat negde sa severu Grčke.

No ipak, negde tokom bugarske okupacije u Prvom svetskom ratu, opljačkan je od strane bugarskih okupatora, i najvažnija opljačkana dela, odnosno ikone, nalaze se i u danas u Sofiji, ali sam manastir ipak nije bio paljen i razaran.

Najveću zaslugu za to ima njegova nepristupačnost, i tek dvadesetih godina prošlog veka, probija se putanja za uskokolosečnu prugu za potrebe rudnika, umesto koje se danas nalazi put koji prolazi kroz fantastične predele doline reke Jerme.

Ne, ni danas ovaj manastir nije baš usput, ali daleko manje volje je potrebno da se pohodi, i da se čovek ispuni iznutra onim što nazivamo hranom za oko i dušu...onim u šta svakako može stati i legenda, i onim što definiše ona varljiva krivudava linija između onoga što je zaista tu za naših pet čula prisutno, i onoga što možemo zamisliti onim čulima definisanim. Taman kao i ta krivudava linija - neobjašnjiva, pomalo nerealna ali veoma neophodna.

A jedno od onih mesta gde se dve strane te krivudave linije stope u jednu, mesto na kome nešto izgleda kao iz mašte, a zapravo je stvarnost, to je upravo lepota ovog manastira i njegove okoline.