Objektivom po Srbiji - Etno selo Mačvanski konak, dragulj Mačvanskog Metkovića

Vesela mašina.

Zanimljiv naziv za nešto što se na nekim drugim mestima naziva i rakijadom.

Da, svojevrstan etno festival rakije, ili u prevodu, dobro druženje a i bili smo na samom izvoru priče...nešto poput toga. I punog je naziva zapravo Metkovačka vesela mašina, i radi se, ako već pričamo preciznije, o šljivi i njenim darivatima na koje su Mačvani očigledno veoma ponosni.

I sve to se odigrava, eto, u jednom etno kompleksu, prosto nazvanom Etno selo Mačvanski konak.

Dakle, Mačva, dakle Mačvanski Metković, dakle one plodne ravnice omeđene Posavinom i Pocerinom, te na zapadu Drinom. I baš na ovom prostoru, zadesilo se toliko ljubitelja etno ugostiteljstva, ali i umetnosti, i nekako je među svima njima morao biti i jedan antikvar. Čovek koji je svoju strast prema starom, lepom i tradicionalnom, ukrštenu sa kolekcionarskim motivima, materijalizovao konačno kroz jedan neobičan prikaz i muzejsku postavku u sklopu Etno sela Mačvanski konak.

Malo zidanja, malo nabavljanja što autentičnijih materijala, dosta gostoprimstva, samodiscipline, istrajnosti i generalno truda...i, ako sam šta izostavio u receptu za ovako moćno etno selo, neka mi se oprosti pod hitno, jer se takva omaška mogla desiti samo usled ushićenja u nabrajanju.

Šalu na stranu, sve nabrojano konačno je dalo svoje rezultate i jedan san je ostvaren. Lep san koji većina nas ponekada u životu odsanja, uglavnom krišom, i u sebi, sasvim tiho, gotovo na prstima. Onaj san u kome nas ništa ne uspe sprečiti da jedan komad zemlje, naizgled potpuno običan, malo pomalo pretvorimo u svojevrsnu palatu, apsolutno neobičnu. Palatu u koju smestimo sve ono što nam je drago, rasporedimo baš onako kako nam godi, i podelimo to sa svima onima sa kojima nam to srce ište. Jedan mali komad nas samih, građen svakim proteklim danom našeg života naoko nevidljivim, a na kraju pretočen u nešto vidljivo za sve. I tako nastade jedno etno selo, jedan konak negde u Mačvi, jedna izložba tradicionalnog i suštinskog tkiva našeg sveukupnog etičkog bića, upravo kao plod posvećenosti i marljivosti jednog čoveka koji je sanjao svoj san, i podelio ga potom sa svima.

No, priča o Mačvanskom konaku svakako je veća od priče o jednom čoveku, pa ma koliki on bio. Priča o Mačvanskom konaku veća je od jednog čoveka, spremna je da nadživi i više njih. 

Sledeću epizodu ove priče napisaće jedan drugi čovek, neko ko je uvideo potencijal u kome može da ispuni svoj san. Da, novi kupac je kroz ovu kapiju prošao ponevši sa sobom svoj san, i moguće da je već pri prvim koracima po travnatom dvorištu znao da je baš ovo mesto na kome će i on, poput utemeljivača od koga je došao pazariti celo imanje, na kome će ostvariti i on svoj san.

San novog vlasnika pre svega imao je krevet. I jastuk, posteljinu, natkasnu kraj kreveta....i to u više primeraka.

Sada su na red došli i vajati za smeštaj i boravak, ponuda se pored restoranske, proširila i na pansionsku, i polako je i novom vlasniku san počeo da se ostvaruje. Restoran sa konakom, ali i novim konacima u izgradnji i planiranju, zaokružio je svu lepotu koja je nasleđena, a građena uz puno ljubavi i istrajnosti. I ko bi danas rekao da je sve počelo od jedne kuće za okupljanje lovaca u prijateljskoj atmosferi...da, zaista, ko bi danas pomislio da je sve odatle krenulo.

Pa, ipak, eto nas danas u jednom hvale vrednom etno kompleksu koji je do sada uspeo da ispuni dva nečija sna, i ko zna koliko drugih da započne ili podrži, jer na trenutke ovo izgleda baš kao mesto iz snova.

I to mesto koje se razvija i nadograđuje stalno. Bukvalno kao da sledi recept etno sela Stanišići u kome svake godine možeš nešto novo videti i doživeti...stoga i ove slike koje slede valja posmatrati samo kao jedan trenutak na toj vremenskoj liniji koja ispunjava snove onima dovoljno hrabrima da ih pokušaju pretočiti u javu. Da ih umesto snevanja, počnu živeti.

Onda počnu konji sa zapregama zaista da krstare imanjem, stari zanati se otržu od zaborava i upijaju se u radoznale oči brojnih posetilaca, a menažerija koja sebe smatra domaćinom na ovom kompleksu, u svojim oborima, torovima i štalama veselo se oglašava njakanjem, gakanjem, njištanjem i drugim zvucima zbog kojih čovek lako pomisli da je jedna vesela mašina stalno prisutna...što je, ruku na srce, na neki način i tačno.

I tu negde je tačka na tekst. Ionako ga ne može biti dovoljno da opiše ono što se samo doživeti može, a svakako je vrlo nepotreban kada znamo da će ga stalno trebati još više, jer Mačvanski konak ne namerava da se zaustavi, već samo da raste. I zato ovaj trenutak u vremenu ovekovečen objektivom, neka nastavi dalje ovu priču, jer sa tekstom je gotovo.