Objektivom po Srbiji - Jezero Ćelije, malo čarapansko more na koje skoknu popodne

Zlatno jezero, ili jezero Zmaja.

Pitanje je sad, reklo bi se, no ipak nije.

Svakako ga može svati ko i kako želi, ali jezero Ćelije dobilo je ime po selu kraj koga je napravljeno, i danas je uglavnom tako i poznato.

Jezero Zmaja je uglavnom neprihvaćeni naziv zbog oblika jezera koji, gledano odozgo, zaista podseća na zmaja, a Zlatno...eh...to je još teže dokučiti, jer iz mnogih razloga ovo jezero nekome može biti zlatno.

I, kada smo kod naziva, vredno je spomenuti još jedan neobičan naziv.

Pista.

Ovaj put nije reč o nazivu jezera, već uređene, pretežno omladinske plaže.

Ne znam otkud bi potekao ovaj naziv, ali jedno je sigurno - i van sezone gledana, ova plaža se ne bi postidela ni mnogih uređenih plaža na moru.

Štaviše, veoma privlačno deluje, sa svojim slamnatim suncobranima, ležaljkama i roštiljskim ognjištima, uredno poslaganim na obali jezera, i naprosto odmah evociraju slike u glavi, na doba kada se ovde kupa, prska, smeje, roštilja, zaljubljuje i tajno i javno, i nabacuje ona boja zbog koje mnogi potroše novac u solarijumu.

Da, takva atmosfera je ovde zaista laka za zamisliti, već pri prvom pogledu.

I možda bi neki naziv bolje pristajao, ali eto, Pista je onaj naziv koji su toj plaži nadenuli oni kojima je ona morska obala u vrelim letnjim mesecima.

Nazive i treba da daju baš oni koji koriste najviše ono čemu nazive smišljaju, a naše je da ih prihvatimo, razumeli mi to ili ne.

No, nisu nazivi jedino što su meštani smišljali za ovo jezero.

Tu su i legende kojih, kažu, ima više, ali najzanimljivija, ali i najsumornija i najstrašnija, jeste legenda o grobovima. Jezero je nastalo kao veštačka akumulacija na reci Rasini, i da bi se napunilo tokom gotovo decenijskog punjenja, moralo je delimično biti potopljeno selo Zlatari, i baš deo koji nije raseljen, već potopljen, navodno je deo u kome su bili seoska crkva, ali i groblje.

Iako ovo nije usamljen slučaj kod nas, legenda koja se razvila govori o tome da će jezero odnositi živote sve dok ne odnose onoliko života, koliko je grobova ostalo poplavljeno.

Naravno, ovakvoj retorici pogoduje i statistika u kojoj jezero zaista skoro svake godine odnese poneki život, ali i navodna viđanja krsta sa vrha potopljene crkve, kada je vodostaj nizak.

A opet, vodostaj varira zaista, i ume biti dosta nizak, tako da....legenda sadrži neke elemente koji bi se možda u nekom drugom svetlu mogli i smatrati stvarnima, i to joj daje onu još zloćudniju nijansu.

No, jezero živote i donosi, bez sumnje.

Ribarenje, turizam, gurmanluci na putu koji ima samo dva pravca - ka Prokuplju i Nišu, i ka Kruševcu i Beogradu, pa čak i vinogradarstvo na obalama, sve je to život koji jezero sekundarno daruje.

Primarna namena jezera, to je već nešto drugačije.

Jezero je tokom sedamdesetih godina projektovano kao deo irigacionog sistema u regulatorne svrhe za vodotokove, kako se to nekada i radilo uobičajeno. Ipak, ubrzo se ispostavilo da je akumulirana voda odlicnog kvaliteta i jezero postaje dominantan, a potom i jedini izvor vodosnabdevanja za područje od gotovo dve stotine hiljada ljudi. Danas je vodosnabdevanje pitkom vodom ona primarna funkcija, i na sve načine se traga za rešenjem da tako i ostane, jer alternative ni danas nema. 

Problemi leže u slivovima reka koje pune jezero, jer se neregulisan otpad iz gradova uzvodno od njih, gomila u jezeru. Zapravo, čitava zamisao oko vodosnabdevanja bazirana je na dizajnu jezera za pedeset godina što upravo ističe, tako da će ova odiseja jezera Ćelije vezano za primarnu svrhu, potrajati.

Zato mi je draži povratak na sekundarne funkcije jezera, pre svega na turističku ulogu u kraju.

Volim jezera, kao i vodu generalno, i mislim da to već čitaoci odavno znaju.

No jezero Ćelije me kupilo u momentu davnih godina kada sam shvatio da se praktično može voziti dobrim delom uz njega, pa i preko njega, uživajući u toj lepoti gotovo primorskog ambijenta skoro čitavim putem.

Tom gotovo primorskom ambijentu zaista doprinosi i činjenica da je relativno duboko jezero, sa prosekom od nekih četrnaest metara, ali i najvećom izmerenom dubinom od preko četrdeset metara. Ipak, najsnažniji adut za takav utisak leži u razuđenosti obale, uglavnom pošumljene, te samom obliku jezera sastavljenom iz tri celine, i njegovoj prostranosti.

I, naravno, ptice koje ovaj ambijent čine još zanimljivijim.

Da, sve se to može ovde videti.

Ko ume, može zaista da se nauživa u tom što vidi.

Ja sam, konačno, posle toliko godina uživanja u prolasku pored i preko ovog jezera, odlučio da na fotografijama ispod, podelim impresije koje su vremenom sazrevale i sazrevale, i danas ma kako ushićeno zvučale te impresije, zapravo su plod jednog obimnog i dugogodišnjeg uživanja i slaganja uspomene na uspomenu.