I opet imamo neku definiciju, koju valja malo rastumačiti.
Prirodno dobro izuzetnog značaja. Da, baš to je naziv za jedan neočekivan krajolik jer ne podleže konkretnijim kategorizacijama, ali čim se ustanovi kategorija u čijem bi imenu našli reči poput 'iznenađenja prirode', verovatno bi se ovo područje našlo u toj kategoriji.
Dakako, lepota je jedno, a iznenađenje nešto sasvim drugo, no u ovom slučaju koji ćemo u reči i slici izložiti, srećom, radi se o prijatnom iznenađenju, onom u kome lepota i iznenađenje idu pod ruku.
Slatina i Dubovac. Ima više tih naziva, ali u Južnom Banatu je sasvim jasno da se radi o nemuštoj igri sjajnih iznenađenja koje nam priređuju najveća reka i najveća peščara u Srbiji.
Dunav se sa Deliblatskom peščarom ljubi na jednom mestu, u pauzi svih onih svojih ljubljenja sa nebom, u gotovo nestvarnim pejzažima duž njegovog toka kroz zemlju.
I baš na tom mestu je nekako uspeo da jednim tankim kanalom, formira u peščari jezero i rit, neke prelepe vidikovce do kojih se dolazi uz malko adrenalina vozilom ili solidne forme pešačenjem, te dosta osećaja avanturizma sa snažnim osećajem nagrade na samom cilju.
Cilj nekako ne znamo, sve dok ne stignemo tamo.Istina je čak da se na gotovo svakom metru tog našeg svojevrsnog hodočašća kojih ima više od dve hiljade od kada napustimo put koji povezuje Kovin i Belu Crkvu, možemo očekivati cilj. Pa, sva okolina tako i izgleda.
No, mi znamo da odbrojimo te silne metre do cilja, i na prvom od tih ciljeva se zaustavljamo na nešto manje od dve hiljade tih metara po već poznatom peščaru prekrivenim zelenilo, tako jedinstvenim upravo za Deliblatsku peščaru. Pred nama je barski pejzaž, a uistinu jedan raj za ptice i njihove ljubitelje. Ribe, ali ni njihove ljubitelje, zaista nisam primetio.
Voda mirna, tek ponekim zaveslajima plovnih kožica porodice patkica uznemirena, u kojoj se presijava odsjaj trske i druge barske vegetacija, i to samo na mestima na kojima to prava pravcata ostrva od lokvanja dozvoljavaju. Da, lokvanja je toliko, da se može reći da je lokvanja svojevrsni gospodar ovog prelepog i skoro savršeno mirnog mesta.
Slatina, ili Dubovački rit, teško je po vodi raspoznati baš, ali koliko li to većini od nas uistinu može biti važno?
Ne. Već posle nekoliko koraka po tepinu od niske trave, sa mekim peščanim tlom pod nogama, shvatamo koliko toga jednostavno prestaje da bude važno ovde.
Na ovom mirnom mestu, gde stojimo sami sa svojim mislima, gresima, žudnjama i htenjima, i duboko uronjenim u njih, odjednom shvatajući kako to zaista i možemo samo na ovako jednom mestu. I zato, da li je to obala Dubovačkog rita, ili park jezero Slatina, u tom trenutku više nije ni važno.
Svuda unaokolo je tako.
Samo mir i tišina, ponegde neki izvučen i zapušten čamac ili samo lanac za njega, jer sve vikendice se nalaze na spoljnom obodu, na obali Dunava.
Ne, ne moramo nužno da vidimo vikendice, ali moćna reka je već sasvim druga priča - tu moramo.
Vratićemo se malo unazad kolima, pa ponovo na put sa koga smo skrenuli prethodno, takođe peščani, jer bi nas put kojim smo došli na obalu jezera odveo upravo u zonu vikendica. I tu je šejzaž prelep, dodatno okićen i šumom koja pruža prelepu hladovinu, ali nam nije uvek cilj da ometamo nečiju privatnost, te ćemo potražiti i taj vidikovac, na obroncima peščara koje je Dunav odronio u vekovima svog tihog proticanja.
I nekako ćemo za trenutak odlutati daleko, i geografski, i istorijski, ne bismo li spoznali još jedan pojam koji je neodvojivo vezan za ovaj predeo.
Ramsarsko područje.
Daleko, negde na obali jednog drugog jezera, Kaspijskog, da budem jasan, u nekoj drugoj zemlji, Iranu, da budem precizniji, neke davne, ili daleke godine, da kažem, na samom početku osme decenije prethodnog veka, neki davni ljudi visoke svesti iz gotovo svih država sveta potpisali su konvenciju o međunarodnoj saradnji u očuvanju i upravljanju prirodnih staništa ptica močvarnica, i danas se većina staništa pod okriljem te konvencije nalazi u Vojvodini. Labudovo okno, koje zaokružuje ovo područje kome se divim u dosadašnjem tekstu, jedno je od njih. I, upravo ovde, dosta bliže od iranske obale Kaspijskog jezera, u stanju smo da u nekoliko minuta i par desetina dubokih uzdisaja koliko su zapravo blizu sve te ideje formalizovane negde tako daleko, geografski i istorijski. Možda i nikada bliže nisu bile, nego baš na ovom mestu.
Jer, ništa lakše nego shvatiti značaj ovakvih područja, od mesta na kome se najveći rečni tok u zemlji, priljubio uz najveću peščaru i formirao ambijent tako iznenađujuć, ali i fascinantan.
Mesta gde se močvarske ptice druže sa izrazito rečnim pticama.
Mesta gde pesak ima neko sasvim drugo značenje i poimanje.
Mesta na kome reč vidikovac dobija jedno sasvim drugo značenje.
Da, neki dalekovidi ljudi su negde i nekad daleko potpisali nešto što nam je danas toliko blisko.
I što omogućava da ne moramo biti dalekovidi.
Da, dovoljno je samo da ne budemo kratkovidi, i da umemo da uživamo u ovakvom jednom prirodnom parku, jednoj lepoti od preko stotinu i trideset hektara rezervisanih gotovo samo za prirodu.
I društvo dakako, ako ga budemo umeli praviti prirodi, a da je ne oskrvnavimo pritom.
Нема коментара:
Постави коментар