I jedan srednjevekovni zapis, autora Konstantina Filozofa, opisao je jednu epsku bitku koja se odvijala pod zidinama jednog od većih srpskih utvrđenja podignutih u drugoj polovini četrnaestog veka, pomalo lirski, pomalo setno, i pomalo romantično...iako je reč o tragičnom vremenu razaranja, smrti i uništavanja.
Zapis govori o tome kako je pao utvrđeni grad Stalać pod opsadom i najezdom velikog broja turskih vojnika koji su po prvi put u svojim osvajanjima tada upotrebili i topove.
A u Malom gradu, delu koji je odvojen posebnim bedemom i suvim rovom sa pokretnim mostom od ostatka, sada već osvojene i poharane tvrđave, nastala je najlepša od svih legendi koje krase ove zidine do danas.
Legenda o junaštvu i ljubavi, o vernosti i časti snažnijom od smrti.
Kako veli pomenuti zapis....a, u kuli se zadrža čuvajući grad, komandant grada, neki blagorodan muž, dok sa kulom ne izgore, junačan kao neko od starih....
Tako govoraše poznati onovremenski putopisac i hroničar, a narod sebi stvori legendu u kojoj je Princ Musa koji je opsedao Stalać, zahtevao od njegovog komandanta da preda svoje dragocenosti - konja, sablju i ženu, na šta komandant, koga narodna epska pesma vidi kao Vojvodu Prijezdu, a predanje kao Todora od Stalaća, imade samo jedan odgovor.
Konju svome je radije glavu odsekao no da ga preda osvajačima, sablju je svoju prelomio pre nego li čitava dospe u turske ruke, ali sa svojom Jelicom nije znao šta bi, jer ju je toliko voleo da joj nije mogao nauditi nikako. No, ta ljubav beše obostrana, i oni zajedno skočiše pravo u hladnu Moravu i tako okončaše život u ljubavi, veri i dostojanstvu. Koliko je sve ovo zaista tako i bilo, teško je reći sa sigurnošću, no pouzdano se zna da je tada bila na ovim prostorima poznata okrutnost Princa Muse kod koga ni predaja nije garantovala glavu, a ni njegovoj reči se nije verovalo, jer upravo napad na Stalać i druge gradove, desili su se usred savezništva turskog prestolonaslednika i Despota Stefana Lazarevića čija je posada i branila te napadnute gradove, jer je Musa okrenuo ćurak naopako, kako to narod voli da kaže u svojoj frazeologiji prenošenom i nadograđivanom sa kolena, na koleno.
Dakle, ako zaključimo da objektivno i nije postojala alternativa osim smrti, sasvim je moguće da se tako i odigralo. Sa druge strane, danas je teško da bi i najbolji olimpijski skakači uspeli doseći Moravu sa ove kule, no nekada je Južna Morava upravo pod zidinama utvrđenog grada Stalaća proticala, te je u opsadi Grada učestvovalo i preko stotinu turskih šajki iz kojih su Janičarski odredi kidisali na branioce.
Tek, opsada je trajala i trajala, sa sve napadima koji su bili odbijani uspešno, sve dok jednom, kaže druga jedna legenda, Turci nisu pratili guske koje su kroz tajni uski prolaz izlazile iz Grada na Moravu.
I, baš tim prolazom konačno su uspeli da prodru u Grad i probiju odbranu, kasnije ga spalivši i opustošivši.
Legenda tako kaže...a legende su tu da se prepričavaju, a ne proveravaju.
Upravo tako i ja prepričah...ne proveravah.
I zbog čega bih, kada ova legenda kazuje kako su u ovim krajevima stasavali takvi junaci, spremni da se bore i da vole, te da životom brane sve koji su na njih računali....a tek žene iz ovoga kraja, koje su sposobne da toliko verno vole, da bi i u smrt pošle radije sa onim koga vole, nego da život odživotare bez ljubavi.
Ovako lepe legende zaista valja prepričavati, jer proveravanje je ne samo nemoguće, već i apsolutno nesvrsishodno.
A Smrt Vojvode Prijezde, epska je pesma zasnovana upravo na legendi, i ko sam zapravo ja da tako velike stvari stavljam pod lupu i proveravam ih?
Ne bih se drznuo, jer ja sam samo pripovedač lepog, i prenosilac slikovitog, sposoban da uživam u svemu tome...
Šalu na stranu, za Stalać Kulu, kako se danas skraćeno naziva srednjevekovni utvrđeni grad Stalać, zbog toga što je najočuvanija, ali i najvidljivija Donžon kula, vezane su neke od najlepših srednjevekovnih legendi na ovim prostorima. Neka tako i ostane.
Ipak, postoji i neka dokazana istorija, i ona nam govori kako je Knez Lazar Hrebeljanović sedamdesetih godina četrnaestog veka, tik po porazu najmoćnije sile Nemanjićke srpske države u raspadanju, na reci Marici nakon koje su ovi krajevi osim braće Mrnjavčević, ostali ubrzo i bez poslednjeg iz dinastije, Uroša Nejakog, podigao niz utvrđenja na teritoriji kojom je vladao.
Jedno od tih utvrđenja bilo je i Grad Stalać, veliko i strateški orjentisano utvrđenje koje je trebalo da štiti moravski pravac usled sve izvesnijeg prodora turskih formacija na ove prostore.
Sledeći politiku Nemanjića, a na koncu sam Lazar je stasavao upravo na dvoru dvojice careva dinastije, Dušana i sina mu Uroša, gledao je da utvrđenja podiže tako da koristi neka ranija utvrđenja koja bi ojačavao i proširivao, gde god bi takvih uslova bilo.
Tako je i Stalać nastao zapravo na ruševinama antičkog utvrđenja, i u doba kada je podignut, dizajniran je kao veoma dobra fortifikacija, spremna da odoleva opsadi i naletima jurišnika sa streljačkim naoružanjem.
Pa ipak, upravo ovde se desio i top. Po prvi put u turskim osvajanjima, topovima malog kalibra koje su nosili sa sobom, Turci su rušili zidine nespremne za odbranu od ovog oružja.
Istorija turskih osvajanja teritorija srpskih srednjevekovnih država, danas je veoma nejasna najvećem broju ljudi, jer zapravo nikada nije dovoljno dobro pojašnjena, a apsurdna je, ako se gleda sa savremenog istorijsko geografskog stanovišta koje je svima dostupno.
Istini za volju, nije jedini razlog tolikog nepoznavanja istorije ovih prostora iz perioda nakon odsudne bitke na Kosovu samo nedovoljna pojašnjenost, već je i objektivna složenost vojno političkih prilika, u kome su se kroz političke saveze i vojne pohode, zapravo smenjivali istorijski obrti sa istorijskim veleobrtima.
Zapravo, nekog trajnog savezništva nije ni bilo, ali su zato nastajala brojna savezništva u kojima su srpske snage pomagale određenim turskim snagama u pojedinim pohodima, i obrnuto.
U vrtlogu takvih dešavanja, građanski ratovi su nakon Vizantije koja je praktično bila na aparatima u političkom i vojnom smislu u to vreme, boreći se za svoje poslednje udisaje, upravo građanski ratovi potresli i turske osvajače, i to odmah nakon pomenutog Boja na Kosovu. Ipak, ni srpske zemlje nisu mimoišli svojevrsni ratovi, a po okončanju maričke tragične vojne epizode i nestanka dveju srpskih vladarskih dinastija sa mape, nekako se nametnuo upravo Lazar Hrebeljanović kao neko ko će pokušati da se suprotstavi organizovano turskim osvajanjima na teritoriji kojom je vladao, i Grad Stalać je bila jedna od tvrđava koju je podigao u tu svrhu. Nažalost, pokazalo se da nijedna od zidina na kraju nije uspela da zadrži osvajače iz Male Azije koji će vremenom i do samog Beča da prodru i opsadnu ga na užas čitavog evropskog sveta.
A Stalać je odolevao, ali je ipak početkom petnaestog veka u potpunosti osvojen, popaljen i porušen.
Danas...?
Danas je to jedan deo slavne istorije, okupljen oko solidno očuvane sa tri strane Donžon kule, okružene ostacima pripadajućih zgrada nekadašnjeg Malog grada, bedemom koji ga je okruživao, i neprocenjivim pogledom koji puca unaokolo doklegod oko posmatrača dosegne.
Danas je to sećanje na legende o vernosti, hrabrosti, čestitosti i ljubavi, i danas mu zapravo ne preostaje ništa drugo do vizije jedne lepše, uglavnom turističke budućnosti muzejskog tipa, kakvu mu je namenilo jedno udruženje građana, spremno da izgradi i obnovi zidine na temeljima legendi.
Vidljivi su znaci savremenih pokušaja da se na neki način ovo mesto oplemeni, dodeljivanjem nekih privremenih namena, ali i upravo uloga koje priliče ovakvom spomeniku istorije, makar i u svrhu održavanja ideje da ovo mesto postoji.
Ta skromna, lokalna popularizacija može se videti kroz niz klupa koje služe verovatno za niz najrazličitijih druženja, ali i namenski sagrađenog objekta sa minimalnim estetskim, ali neophodnim odstupanjima od srednjevekovnog ambijenta tvrđave.
Pre svega je reč o višenamenskom objektu sa primarnom ulogom toaleta, ali sa mogućnošću proširenja te uloge. Čak i relativno uredno pokošena trava sugeriše svojevrstan trud u održavanju tvrđavskog kompleksa, dok pogled na ostatke Donžon kule kroz jedini nepostojeći zid, otkriva i jedan poseban trud.
Naime, verovatno u želji da se vizuelizuje nekadašnji izgled kule, sa spratnim platformama, jedna od njih je i formirana pomoću debelih nosećih greda, naizgled drvenih.
No, pažljiviji pogled otkriva sav uloženi trud - grede se armiranobetonske, a potom optočene drvetom iz estetskih razloga.
Ja sam jedan od onih koji cene svaki uloženi trud, i na taj trud dodaju mnogo bodova u odnosu na određene sitnice koje su možda promakle u tom trudu, te zaista nemam zamerki na trenutni izgled Kule.
Нема коментара:
Постави коментар