Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 29. октобар 2011.

Fokus na događaju - Izložba praistorijskih bića na Ušću

Pre nego što sam navrnuo objektiv sa namerom da obiđem ovu izložbu, malo sam se raspitao o njoj, tek da ne dođem nepripremljen na raznorazne eventualnosti koje se u dešavanjima na našim prostorima itekako znaju desiti i pokvariti fotografski ugođaj. Ipak, izgledalo je da ovaj put nije bilo takvih stvari, bar sudeći prema recenzijama i utiscima o izložbi koje su se dale videti na internetu. Ipak, nešto drugo mi je privuklo pažnju, a to je kritika da su istu vremensku dimenziju organizatori složili i eksponate bića koja nikada nisu bitisala zajedno. Ovakvu "grešku" kritičari su ilustrovali primerima zajedničkog izlaganja dinosaurusa, mamuta, sabljastog tigra ili čoveka, ali ja zaista nisam imao takav utisak kada sam se pojavio i zaista zatekao sva ta bića na jednom mestu. Naravno, u smislu neke potpune profesionalnosti nedostajao je izvestan smer kretanja, vodićka tura i muzejski rasporedi i smeštanja eksponata u vremensku i lokalnitetnu dimenziju ali...samo ako bismo tragali za dlakom u jajetu.
Jednom rečju, Beogradu, ali i ne samo Beogradu, treba ovakav događaj, lep provod i poučna turica nadomak ruke, a pritom - u prirodi.


Šetnja prostranim izložbenim ambijentom koji je vidno potkačila jesen, jedan je od očitih aduta organizatora, obzirom da su se potrudili da naglase kako se eksponati nalaze u svom prirodnom ambijentu, ali postoje i određene nedorečenosti u tom smislu. Ne postoji zapravo ekonomsko opravdanje za podizanje ambijenta na nekakav viši nivo, pa je stoga posetilac pred izborom da ili sam sebi u bradu zakera što se vide i stvari koje narušavaju prirodni ambijent, ilid a se prepusti užizku onoga što je kompromisno uopšte i bilo moguće učiniti.
Da, bitna napomena za svakoga ko bi fotografijom pokušao da ovekoveči ovu izložbu je da pokuša da izbegne brojne dečije ekskurzije, ili da se naoruža strpljenjem dok one ne prođu dalje :)

Pogled sa ulaza izgleda otprilike ovako kao na panorami ispod, na koju se može kliknuti da se dobije veća slika:


Kretanje?
Pa, sami se odlučujemo za smer kretanja, nema ni neke prirodne putanje, a ni nečeg definisanog od strane organizatora. Ja sam se kretao obavezno ka prvoj slobodnoj figuri jer je to bila retkost. Ispočetka sam se kretao lagano, skoro pa dostojanstveno, ali posle nekoliko uzaludnih fokusiranja i shvatanja da sam opet zakasnio jer je opet neka grupica dece zaposela "moju" praistorijsku zverku, prešao sam na daleko radikalniji stil kretanja ka slobodnoj figuri. Znate onaj stil kada na, recimo, Zelenom vencu vozač na početnoj stanici otvara vrata i kreće omanji stampedo u borni za slobodno sedište...e, dalje sam se uglavnom kretao baš tako :)







I sunce ume da ponekad napravi scenu uverljivijom, samo mu treba dati vremena...i čekati ga spremno.



Ne znam kako je u praksi izgledalo šunjanje ovakvog prapretka nosoroga, ali prosto verujem da se mogao prišunjati samo mekom povišem drvetu...neka ravnica i šunjanje sa ovolikim rogom mi deluje kao loša šala.



Čudan neki svat, sa sve frizuricom na glavi, privukao je pažnju svima.





Simulacija napada na Iguanona odlično je urađena. Ovde je uglavnom greška što nije scenski bolje odrađeno jer je očito da nedostaje izvesna koreografija, obzirom da je iskazan događaj sa više aktera. Figurama kapa dole, kao i uostalom kod svih eksponata.





Verovatno jedan od najstrašnijih susreta paristorije bio je rezervisan za presecanje putaje T-rex-u....na filmu i nekako, a ovde...e to vredi proveriti kako izgleda. Frustrirajuće u najmanje ruku.


Nisam izdržao, već sam pokušao da zamislim kroz fotografiju kako je to nekada moglo izgledati...





Meda bere...jabuke?
Ne, to je savremeno, familijarno, umirujuće...a ovo...ovo valjda nije nikakav prarođak medveda jer uz njega i današnji najveći medvedi izgledaju kao da su ovog ovde hranili Piroćanci...ogromno, ogromno i ogromno. Četvrta reč u opisu bi eventualno mogla biti - ogromno...ponovo.





I, nabasah na neka bića sa kojima bi se možda i dalo sprijateljiti, bar na prvi pogled. Kljucka ova koka, kljucka, ali i kljun i kandže su ono što čini kljuckanje uznemiravajućim po čoveka.



Heh, nešto razmišljam, kad majka oteli ovakvog mladunca u svetu svih onih monstruma, verovatno je prva reč koju mu kaže - izvini...i to što blaže, što nežnije i saosećajnije. Bre, kako li ovako nešto preživi uopšte do polne zrelosti da produži vrstu?


 

Kažu stručnjaci da se mamut ne uklapa ovde...samo, ja ne znam kako bi sve ovo i prošlo i izgledalo bez mamuta. U svakom slučaju, ovaj se osamio negde na svom ćošku i sedi kao da čeka smak nešto...



I na kraju, pojavio se najveći i najbolji predator od svih, čovek. Tačnije, pračovek. Teškom mukom se uspinjao do vrha lanca ishrane, a danas je teško i zamisliti da je u tome uspeo, kad sagledamo u kakvoj je utakmici morao da igra.



Ovaj zlosrećni Pumba ima male šanse protiv lava ili hijene, ali ih ipak ima. Protiv čoveka, rezultat je poznat desetinama hiljada godina...nema šanse.






Jedan primerak za koga takođe tvrde da se ne uklapa, ali opet isto pitanje - a kako bismo doživeli praistoriju ako na istom mestu ne ugledamo i te sablje od zuba?





Slonče sa dodatnom opremom?
Ili slon - viljuškar?
Nešto tu kanda pomalo smrducka, jelte...:)






Biće kao da je izašlo iz do sada najbolje serije iz domena epske fantastike, Game of Thrones. Ko je gledao, ili čitao knjige, znaće na koje biće mislim. Ostali neka pogledaju seriju, fantastična je :)


Konačno jedan primerak medveda koji možemo prepoznati. Iako je u prirodi strašan, u ovakvom okruženju deluje kao da je zalutao...i to bez pozivnice. Pećinski medved nije baš preterano evoluirao, reklo bi se po figuri koja je pred nama.


Zato, ako krenemo od repa i budemo imali dug korak, za kratko vreme možemo stići i do...


...glave, a to je sasvim solidan put za preći, verujte.



Idilična slika praistorijskih bića u svom relativno prirodnom okruženju ponovo nas podseća na to kako je ovo zaista dobar izbor za postavku.


 










Dečiji program "Kad porastem biću palentolog" je svojevrsna igraonica sa tematikom iskopavanja u pesku. Interesantan detalj i tema za razmišljanje.





Malo porodičnog okupljanja upotpunjuje ionako već poprilično realnu sliku. Majka koja pazi na svoje mlade scena je koju viđamo sa gotovo svim životinjama, ali ovakva scena, sa ovakvim glumcima, poprilično je unikatan pizor.






I, fotografija za uspomenu, sjajna dosetka organizatora postavke. Idemo deco, ma kako neuverljivo zvučalo, i ovo je - bezbolno slikanje :)


Konačno, ostavljamo praistorijska bića da uživaju u prohladnom zalasku sunca, jer kada se sete onih ledenih doba kroz koja su prošla, možemo pretpostaviti da se ta bića možda čak i sunčaju na ovom našem zubatom suncu. Eto kako smo ispali mi ljudi neka lomljiva i krta roba, pa još pritom i - razmažena. 
Neka, ako se samo setimo puta kojim se čovek pentrao na vrh lanca ishrane, ne smeta mi nimalo što sam krhak, lomljiv i razmažen :)


Нема коментара:

Постави коментар