Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

петак, 21. октобар 2011.

U šetnji kroz Beograd - Obnovljeni Tašmajdan, urbana oaza za sve uzraste

Naširoko i nadugačko se raspravljalo o rekonstrukciji Tašmajdana, drugog po veličini beogradskog parka u užem gradskom jezgru, i konačno je u jednom momentu skinuta narandžasta građevinska mreža sa ove urbane oaze u kojoj spokoj na licu nalazi nalazi verovatno svako ko u njemu provede bar pola sata.

Da, Tašmajdan je tu, onaj stari, ali u sasvim novom ruhu. Vredelo je čekati.


Izboriti se za strane donacije uglavnom deluje lako, ponekad čak i rutinski, ali sve je to posledica jednog površnog pogleda na stvari. Težina te borbe zavisi od slučaja do slučaja, i uvek je u pitanju jedna drugačija borba. Taš je takođe pobrao donaciju, koja je sjedinjena sa našim gradskim budžetom, omogućila i neke eksperimentalne momente, kakav je, recimo, podloga koja ima određenu mekoću psotavljena pod dečije igralište i slično. Polemike oko toga šta je tu potrebno ili je nešto bacanje para, uvek će se voditi jer uvek će biti onih....ma, onih što se jednim izrazom zovu dežurnima...štagod da im stajalo iza toga. Kakogod, Taš je dobio razne novotarije, neke koje su sledile primere nekih prethodnih bisera pejzažne i druge arhitekture, a neke po prvi put, ekskluzivno. I tako, šetnja može da počne:





  Spomenik deci nastradaloj u bombardovanju 1999.

I, konačno ta podloga. Mogu i ja da spomenem kako u moje vreme, pa nije bitno, pa poderana kolena, pa zakrpe, pa ovo ili ono, ali...čim priđeš, stekneš neki utisak sigurnosti i pouzdanosti za svoje dete. Dopalo mi se.




Šah. Najvažnija stvar u ovakvom jednom parku. Eto, setio se neko i najstarijih naših šahista.










Malo prepoznatljivog imidža Tašmajdana, tek da se podsetimo da je to ipak onaj naš dobri, stari...samo malo preobučen u neke savremene boje.





Park odslikan čajem...verovatno bi rekao Milorad Pavić, posmatrajući ga sa počasnog mesta.




I, tako...šetnja se završila, jer je imala za cilj samo novoodrađeno, kao uvod u jednu buduću priču o Tašmajdanu.

Нема коментара:

Постави коментар