Nekih davnih, davnih dana, negde krajem sedamdesetih, reč komasacija postala je reč koja se najbrže uči u selu Grlište kod Zaječara, od svih stranih reči. Najmanje je interesantno šta tačno ta reč znači, jer je u omanjem selu, kao i dva druga obližnja sela, svaka kuća imala neko svoje tumačenje za tu reč. Ipak, oko jednog su se uglavnom slagali, a to jedno su zapravo dve stvari: - to se mora i to će nam doneti ćar!
Danas uglavnom niko ne zna da li je imao nekakav ćar, ali od osamdesetih kada je komasacija započela i kada su parcele predviđene za plavljenje menjane drugim parcelama u sklopu upravo komasacije, gotovo da više i nema onih koji su tumačili tu, nekada najbitniju reč u selu. Ipak, ostalo je jezero. Od omanje Grliške reke, vodotoka kroz koji je preko gaza, a neposredno pored seoskog mosta, vodu sasvim uspešno gazio i popularni Fića, danas je nastalo jezero, svega nekoliko kilometara uzvodno od Grlišta.
Jezero se razbaškarilo između brojnih padina na nekih stotinjak hektara, obrazujući pritom dubinu i do 20 metara, ali jezero je prevashodno predviđeno za preradu vode za Zaječar, i poribljavanje koje je obavljeno, sada se već može smatrati punom kapom. Ništa od turizma, ništa od kupanja.
Ma kakvi, čak se čuju i glasovi da će da izlove sve velike primerke ribe kojih zaista ima podosta u težinama preko, recimo, tridesetak kilograma, jer mnogo mute vodu??!!
Zar?
...izgleda, a ko bi ga znao...:)
Uglavnom, na jednoj od obala smešten je i najstariji manastir u Negotinskoj krajini...iako ovo podneblje ne pripada zvanično Krajini, ali tako vole da ga predstave meštani, eto...
Krajem osamdesetih, jezero je konačno i napravljeno, a komasacija je polako počela da bledi iz sećanja. Ipak, i sam pogled na jezero pomaže da se prebrodi svi oni profitabilni snovi koje je komasacija pravila svuda oko sebe, dok su je skoro sa strahopoštovanjem izgovarala sva usta u ovom kraju.
Ma, sasvim sigurno nije more...provereno...al' što ličiii...
Na koncu, tu je i selo, sa ono malo življa koje je uporno da ne napupta nekada veoma živahno i veliko selo, selo u kome su parcele za gradnju imale itekakvo međusobno rangiranje, ehej...
Mlada devojka, preskočivši prethodnu generaciju, došla je na ideju da kod svoje babe, posle pucanja neke vodovodne instalacije, zamaskira deo koji je voda naružila, i to - suncem. Kaže, sad znam, Baba, da imaš uvek sunca...
I tako, ode vreme, odoše godine nekako jednako kao decenije, a verovatno su i jedne i druge lagano sustigle i vekove koji su se ugradili negde u sokake ovog sela i lenjo osluškuju kako talasićima velika voda zapljuskuje obalu i uspavljuje već dobrano uspavani manastir, najstariji u krajini...nekoj, tamo, jelte...
Danas uglavnom niko ne zna da li je imao nekakav ćar, ali od osamdesetih kada je komasacija započela i kada su parcele predviđene za plavljenje menjane drugim parcelama u sklopu upravo komasacije, gotovo da više i nema onih koji su tumačili tu, nekada najbitniju reč u selu. Ipak, ostalo je jezero. Od omanje Grliške reke, vodotoka kroz koji je preko gaza, a neposredno pored seoskog mosta, vodu sasvim uspešno gazio i popularni Fića, danas je nastalo jezero, svega nekoliko kilometara uzvodno od Grlišta.
Jezero se razbaškarilo između brojnih padina na nekih stotinjak hektara, obrazujući pritom dubinu i do 20 metara, ali jezero je prevashodno predviđeno za preradu vode za Zaječar, i poribljavanje koje je obavljeno, sada se već može smatrati punom kapom. Ništa od turizma, ništa od kupanja.
Ma kakvi, čak se čuju i glasovi da će da izlove sve velike primerke ribe kojih zaista ima podosta u težinama preko, recimo, tridesetak kilograma, jer mnogo mute vodu??!!
Zar?
...izgleda, a ko bi ga znao...:)
Uglavnom, na jednoj od obala smešten je i najstariji manastir u Negotinskoj krajini...iako ovo podneblje ne pripada zvanično Krajini, ali tako vole da ga predstave meštani, eto...
Krajem osamdesetih, jezero je konačno i napravljeno, a komasacija je polako počela da bledi iz sećanja. Ipak, i sam pogled na jezero pomaže da se prebrodi svi oni profitabilni snovi koje je komasacija pravila svuda oko sebe, dok su je skoro sa strahopoštovanjem izgovarala sva usta u ovom kraju.
Ma, sasvim sigurno nije more...provereno...al' što ličiii...
Na koncu, tu je i selo, sa ono malo življa koje je uporno da ne napupta nekada veoma živahno i veliko selo, selo u kome su parcele za gradnju imale itekakvo međusobno rangiranje, ehej...
Mlada devojka, preskočivši prethodnu generaciju, došla je na ideju da kod svoje babe, posle pucanja neke vodovodne instalacije, zamaskira deo koji je voda naružila, i to - suncem. Kaže, sad znam, Baba, da imaš uvek sunca...
I tako, ode vreme, odoše godine nekako jednako kao decenije, a verovatno su i jedne i druge lagano sustigle i vekove koji su se ugradili negde u sokake ovog sela i lenjo osluškuju kako talasićima velika voda zapljuskuje obalu i uspavljuje već dobrano uspavani manastir, najstariji u krajini...nekoj, tamo, jelte...
Нема коментара:
Постави коментар