Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 24. фебруар 2011.

Foto album - U šetnji gradom, urbana fotografija I deo...

Šetnja gradom? U današnje vreme a posebno spram tempa života kojim živim, ovo postaje zaboravljena veština. Najbliži oblik šetnje gradom postao je deo od momenta kada se parkiram do mesta kuda sam se uputio, i to veoma, veoma često. Nekako se tiho ovakav manir uvukao u moj život i sama šetnja gradskim ulicama lagano se premestila iz mog grada u druge, samo što je meni trebalo neko vreme da to shvatim...od momenta shvatanja, koji sam označio kao prvi korak, do nastanka fotografija sa urbanim motivom, moralo je proći neko vreme. Ipak, eto, nekih fotografija ima...


U sledećem koraku, koji sam nazvao prihvatanjem, analizirao sam te činjenice i zaključio da sam previše zaglibio u ovaj način života i svako odstupanje kakvo bi, recimo, bila prava šetnja kroz grad, predstavlja za mene neprihvatljivu žrtvu, ma kako to normalnim ljudima moralo da zvuči... Dakle, prihvatio sam da je to tako, ali nisam prihvatio da nemam fotografije. U svom narednom koraku, koji sam doživeo kao kreativan korak, prevrteo sam više mogućih rešenja kroz glavu i dizajnirao nekakavu svoju alotrpsku modifikaciju osnovnog stila života. Naravno, kao i uvek, i ovde je morao biti u pitanju kompromis, ali ovaj put predamnom je bio i Real-time zahtev, odnosno imperativ da se ne izdvaja dodatno vreme u mojim ionako preterano gustim rasporedima. Recept je bio tu!









Dakle, problem nije ležao u mojim odlascima u druge gradove i mesta, ne, za to je i bilo odvojeno određeno vreme i šetnja gradom tu nije bila najslabija karika u mojoj fotografskoj opsesiji. Problem je ležao u Beogradu, jer usko grlo je to što nikada nisam imao neko posebno vreme za šetnju Beogradom. Ovo je postalo jasno već iz činjenice da u mojim foto-albumima sa tematikom urbane fotke nedostaje samo - Beograd. Naravno, to ne umanjuje značaj gradske slike Novog Sada, Kladova, Niša, Subotice, Knjaževca, Kraljeva i Čačka, kao i brojnih drugih mesta...



















Ipak, nedostajući faktor je bio onaj konačni urbani šmek Beogradskih ulica. Dvomilionski grad apsolutno ima ono što ga izdvaja, ma kako to svako od nas drugačije video.

















Naravno, nije sve u veličini, visini, prenaseljenosti, taman posla...u suštini, ma gde da mrdnem dalje od Beograda, naprosto uživam upravo u onim suprotnim atributima gradskog jezgra, u onom drugačijem mirisu i doživljaju asfalta i urbanog stila življenja. Kako u Kruševcu, tako i u Užicu, ali i svim mestima gde sam do sada bio.



Da, oni najuporniji da saznaju kako sam rešio svoj problem gradske fotografije u Beogradu, najverovatnije su radoznali jer imaju sličan problem. Nažalost, bojim se da nas je sve više takvih....moje rešenje možda izgleda jednostavno, ali za nekoga će i ono zahtevati odricanje, pa evo rešenja na samom kraju ove urbane priče broj 1..... Odlučio sam da kada god nekim poslom idem u gardsko jezgro, obavezno sa sobom ponesem i aparaturu za slikanje. Nabavio sam veoma zgodan ranac brzo spreman za upotrebu, ali je vreme pokazalo da ili ga ne koristim jer je za takve "diverzantske" načine fotografisanja ipak neupotrbljiv, ili ga naprosto i ne ponesem sa sobom. Shvativši da je logika i dalje OK, ali da tehničko rešenje nije dobro, odlučio sam se da uzmem i torbicu u kojoj će biti spremljen samo jedan objektiv na aparatu sa koga ću skinuti batery grip ukoliko ga ima, i da ću ga nositi ili kao futrolu na pojasu ili preko ramena....ni to nije previše zgodno, ali kao naredno rešenje se nametnuo manji aparat, potomak nekadašnjih "idiota"...bar izgledom i dimenzijama. E, ovo već nikako nije dolazilo u obzir, pa sam se izdresirao da koristim onu drugu, odnosno srednju opciju. I, uspelo je, i danas tako funkcionišem, ma gde da krenem, torbica je tu, sa nekim od aparata i all-round objektiva na sebi....

Нема коментара:

Постави коментар