Koncept koji je po prvi put u Beogradu primenjen u Hajd parku iznad Mostarske petlje, dao je sasvim lep rezultat ma kakva da su mu očekivanja prethodila. Malo jačanja i razgibavanja na otvorenom očito su davali smisao sumornoj ideji trčanja bez nekog posebnog dešavanja. Dobro je to što je taj razvoj događaja neko i pratio, te uočio priliku da se proširi ideja i na ostale delove grada. Ukratko, sa odlaskom ovogodišnjeg leta u istoriju u velikom parku na Banovom Brdu osvanuo je još jedan kolaž raznih sprava za jačanje i razgibavanje, populano nazvan teretana na otvorenom.
Ideja se, bar po prvim iskustvima, jako lepo primila, iako je nekako izostao onaj srednji deo, kotiran negde između najluđih godina i nekih zrelijih, pa su se najčešće mogli videti posetioci u vidu baka, deka i unučadi. Naravno, to sliku ne čini ispraznom već je savršeno oplemenjuje, upravo tim duhom najmlađih i najstarijih kako neumorno savladavaju sprave pred njima.
Uglavnom, sprave su tu, prvi posetioci su tu, i prvi dan male teretane na otvorenom je mogao da se kroz objektiv vidi i na ovakav način:
Tipično, zapravo....ranac sa stvarima uskoro će pored drveta zameniti školska torba, ali sve drugo će, najverovatnije ostati isto. I to je verovatno Zlatni gral jedne ovakve zamisli javnog rekreiranja na nekom nivou iznad trčanja unaokolo.
I, taman kada u životu čovek pomisli kako je najzad, posle toliko godina, savladao život, naučio da uživa, naučio da razlikuje prave vrednosti od marketinških falsifikata, izvikanih plagijata i ostalog, njih dvoje na slici kao da poručuju u stilu Maestra Paganinija - Ma nemaš ti pojma....
Ja sam to upravo tako doživeo, pomerili smu mi percepciju uživanja u životu za dovoljno stepeni da sam im od srca posvetio ovu fotografiju sa koje svi možemo da učimo...ko ume da čita između piksela i boja.
Ne dirajte moje krugove....kako se sve to ponavlja u neočekivanim situacijama :)
Godine? Pa to je samo za one koji godine priznaju, ostalima su to samo reperi za poneko sećanje ili podsećanje, ograničenja nisu nikako.
Ah, tako je...ovo je najlepša stvar u ovom parku, nema sumnje...
Hej društvo, moramo nekako da se organizujemo oko ovih sprava...
...da, slušajte me ovamo, moramo da savladamo sve sprave...
Eto, možda je nekome daleko da se prošeta, nekome možda i nije, u svakom slučaju za onoga ko odluči da mu ovaj park može ispasti nekako usput, preporuka je da ponese patike, dobro raspoloženje i eventualno foto-aparat...ostalo je tu , na samom vrhu uspona ka Banovom Brdu, na svega pedesetak metara od Požeške, a tako izdvojeno u jedan mali svet...
Ideja se, bar po prvim iskustvima, jako lepo primila, iako je nekako izostao onaj srednji deo, kotiran negde između najluđih godina i nekih zrelijih, pa su se najčešće mogli videti posetioci u vidu baka, deka i unučadi. Naravno, to sliku ne čini ispraznom već je savršeno oplemenjuje, upravo tim duhom najmlađih i najstarijih kako neumorno savladavaju sprave pred njima.
Uglavnom, sprave su tu, prvi posetioci su tu, i prvi dan male teretane na otvorenom je mogao da se kroz objektiv vidi i na ovakav način:
Tipično, zapravo....ranac sa stvarima uskoro će pored drveta zameniti školska torba, ali sve drugo će, najverovatnije ostati isto. I to je verovatno Zlatni gral jedne ovakve zamisli javnog rekreiranja na nekom nivou iznad trčanja unaokolo.
I, taman kada u životu čovek pomisli kako je najzad, posle toliko godina, savladao život, naučio da uživa, naučio da razlikuje prave vrednosti od marketinških falsifikata, izvikanih plagijata i ostalog, njih dvoje na slici kao da poručuju u stilu Maestra Paganinija - Ma nemaš ti pojma....
Ja sam to upravo tako doživeo, pomerili smu mi percepciju uživanja u životu za dovoljno stepeni da sam im od srca posvetio ovu fotografiju sa koje svi možemo da učimo...ko ume da čita između piksela i boja.
Ne dirajte moje krugove....kako se sve to ponavlja u neočekivanim situacijama :)
Godine? Pa to je samo za one koji godine priznaju, ostalima su to samo reperi za poneko sećanje ili podsećanje, ograničenja nisu nikako.
Ah, tako je...ovo je najlepša stvar u ovom parku, nema sumnje...
Hej društvo, moramo nekako da se organizujemo oko ovih sprava...
...da, slušajte me ovamo, moramo da savladamo sve sprave...
Eto, možda je nekome daleko da se prošeta, nekome možda i nije, u svakom slučaju za onoga ko odluči da mu ovaj park može ispasti nekako usput, preporuka je da ponese patike, dobro raspoloženje i eventualno foto-aparat...ostalo je tu , na samom vrhu uspona ka Banovom Brdu, na svega pedesetak metara od Požeške, a tako izdvojeno u jedan mali svet...
Нема коментара:
Постави коментар