U šetnji po Beogradu - Gročanska čaršija, vekovi saliveni u neodoljivu kaldrmu

Grocka.
Daleko, odmah pomisle Beograđani.
Samo...može li zapravo da bude bliže?
Da, može...
Ne baš u kilometrima.
Ne...
Ipak, može biti bliža u smislu da nam je draže prevaliti te kilometre.
Lakše...
Kao kada znamo kakva nas tamo nagrada čeka.
Nagrada koja opstaje vekovima.
Čak i milenijumima.
Jedna tipična varoš iz devetnaestog veka na ovim prostorima.
Autentična...
Sve je tu, sve što treba Grockoj.
Osim...automobila.
Oni ne trebaju. I nema ih.
Pešačka zona.
Poput Knez Mihailove.
Poput Skadarlije.
Oh...itekako poput.
Rame uz rame...
Osamdesetih godina je počela rekonstrukcija.
Otkrila je stariju kaldrmu ispod ove.
Kaldrmu sa Carigradskog druma.
Onu kaldrmu koja svedoči o nekadašnjoj srednjevekovnoj važnosti mesta koje se pominje još u deveteom veku.
Onu kaldrmu koja je postavljena preko nekih još starijih tragova istorije.
Odnosno...praistorije.
Grocka možda dema ono što ima Skadarlija, ali je svakako bogatija za čitavu Gročansku čaršiju.
Uzduž...
..i popreko...
I eto jedne šetnje nadomak Dunava, lepe šetnje, kroz istoriju.

Dakako, tu je i most.
Rečica.
Tu su i kandelabri u stilu postavljeni da budu energetski efikasni, a opet ambijentalno uklopljeni.
Tu su i klupice i autentična arhitektura.
Ma...tu je sve, bač sve što može zatrebati namerniku jednog ranog popodneva, kada odluči da proveri da li mu je sada Grocka ipak malo bliže...

Foto album - Još jedna šetnja kroz Đavolju varoš, još jedan sjajan ugođaj

Okamenjeni svatovi.
Legende.
Kamenje usred - nigde.
...eh, ali kakvo kamenje...
I po petnaest metara visoko čak!
A povremeno, eto i novog kamenja koje zovu glavucima.
Kao da nije dosta što ih je već preko dvesta komada.
I nije, zapravo...
Nikada dosta tog fenomena.
I crvene vode u njegovom podnožju.
Đavolja varoš je baš to.
Mesto fenomena.
Mesto za uživanje...
Legenda o tome kako je vetar dunuo da spreči svatove zaluđene đavoljom vodicom da venčaju brata i sestru, te ih na kraju okamenio, nije svakako jedina legenda ovde.
Vešti prodavci suvenira ispred će očas posla osmisliti još neku.
I neće to kriti.
Naprotiv.
Baš će tako i ponuditi...
Prema nekoj od tih legendi, okamenjene đavole čak i nose na leđima ljudi.
Prenoće ovde i njihov teret odtane a oni odu rasterećeni.
Ili maramicom dodirnu bolno mesto, a potom je vežu ispred i u Crkvi Svete Petke u samoj Varoši, i njihov bol ostane tu...
Odu bez bola.
Sa idejom valjda da sada manje boli sve što je bolelo...
No ne mari.
Sve je to zanimljivo.
Nije u pitanju klasično praznoverje, već zanimljivost za hvatanje osmeha na usnama posetilaca.
I to je jedna od najvećih prednosti ovog skupa atrakcija negde...skoro pa na kraju sveta...

I nigde dalje i ne mora da se ide...
Ovde je dovoljno lepo.
Prelep park za šetnju.
Neobična stabla na sve strane.
Potok i dva izvora kiselih voda koji varaju posetioce bojama.
I kamenje...
Vidikovci napravljeni tako da se može oči u oči pogledati sa okamenjenim svatovima.
..ili okamenjenim demonima..
..ili okamenjenom bilo čemu, što vešti trgovci suvenirima ispričaju..

A suveniri su neretko i jestivi.
I pitki.
I mirisni.
Ne pristaju samo na frižider.
Pristaju i u grlu, stomaku, na nepcima...
Nikada dolazak ovde nije mali događaj, ne...uvek je sjajan provod.