U šetnji po Beogradu - dva sata Ušća i savskog keja

Nekada najveća domaća reka uliva se u jednu od najvećih evropskih reka upravo pod Kalemegdanskom tvrđavom sa koje se pruža nezaboravan pogled na susret ovih dveju reka. Nekada je i to mesto bilo kultni kutak motociklista koji su upravo ovde, na tom malom krugu najbližem samom dodiru dvaju velčanstvenih reka, pronašli svoje tradicionalno mesto okupljanja. Nekada je ovo bilo mesto na kome su se održavale i auto-trke, posebno interesantne u nacionalnoj klasi u kojoj je Jugić zamenio Fiću. Nekada...eh.

Danas je Ušće mesto unekoliko drugačije, ali koliko god drugačije bilo, sačuvalo je svoj duh, svoju tradiciju i ostalo pojam nečega toplog, domaćeg i neiskomercijalozovanog u srcima Beograđana. Ušće ostaje ono staro beogradsko Ušće, ma koliko se podiglo savremenih mondenskih tržnih centara u njegovoj blizini, i ma koliko njih besramno pokralo ovo ime, i makar što se više najveća domaća reka ne uliva u Dunav na ovom mestu, i to samo zato što više nije domaća...

Ušće u rečniku Beograđana i danas uglavnom podrazumeva veliki i široki kompleks koji se sa jedne strane oivičava samim rekama i njihovim hidrografskim ušćem, dok se sa druge strane prostire duž savskog keja sve do Brankovog mosta otprilike, i taj potez Beograđani uglavnom koriste za hvatanje prvih prolećnih zraka sunca. Nasuprot ovom potezu veličanstvena slika Kalemegdana, starog grada, Saborne crkve i pristaništa čine nezaboravnim bukvalno svaki pogled na drugu obalu.  Upravo zbog ovoga znam da je svakome od nas neophodno svojih dva sata Ušća i keja, makar jednom mesečno...a čim ispadnemo iz tog ritma, osetimo duboko u sebi nagoveštaje neke prohladne praznine. Tada znamo gde da se zaputimo.

Ili, kako to može izgledati na izmaku zime i u naizgled negostoljubivom periodu godine:

Konačno, neko lagano i napušta Ušće, iz ovih ili onih razloga. Najčešće Ušće napuštaju oni koji su tu došli da napune džep, možda i ne shvatajući mistiku onoga što je stvoreno da bi ispunjavalo dušu a ne slamaricu, nečega što bogati samo one koji znaju uživati u takvoj vrsti bogatstva.
Srećan im put, a mi...mi ćemo ostati na Ušću, jednako kao što i Ušće uvek ostaje u nama.

Objektivom po Srbiji - Dunav u decembru

Iako već odavno sumnje nema, voda kojoj pripadam oduvek i zauvek jeste more, neke druge vode su počele da mi ulaze lagano pod kožu. Pre svega sam srećan kada sam u blizini stajaćih voda, ali tek veličine jezera, dok one manje nisu za mene i dalje, ali...primećujem i da lagano počinju da me neke tekuće vode privlače, što se nikada ranije nije dešavalo. Verovatno se to da primetiti na mojim fotografijama.

Konačno, mislim da je osnovni krivac za ovu pojavu u mom životu najveća tekuća voda koja kola kroz Srbiju, a to je - Dunav. Naprosto više ne mogu da prođem pored Dunava a da ne uživam u njegovoj veličini i grandioznosti, ali najviše u onoj tihoj, stihijskoj snazi koja tek ponekad izađe na videlo. U decembru Dunav sam video opet na neki poseban način, ponovo drugačiji, ne znam...

Kako se može uočiti, dok sam fotografisao ovu lepotu, nalazio sam se unutar rečnog toka. Prilika se ukazala tako što je nekoliko klizavih kamenih gromadica stidljivo virilo iz vode ukazujući mi neočekivani put ka boljoj poziciji za slikanje. Svo ovo kamenje inače leži u samoj reci i odatle crpi svoju klizavu odoru, prelep splet algica i ostalih stanovnika sa kojima čine mekan i prelep prekrivač.

I, klizav...

Epilog šetnje po klizavom kamenju u Dunavu je uglavnom u zaključku da Dunav nije toliko hladan kako sam očekivao za decembar, ali definitivno je - mokar. Ulazak u kola, izuvanje leve cipele i čarape, smeh i pitanje: Da li je bar vredelo toga?

O, da, svakako jeste vredelo za mene. Vi procenite za sebe da li je vredelo :)

Objektivom po Srbiji - Etno kompleks Srna

Istočna Srbija, eh...redovne čitaoce ovog bloga verovatno više ne čudi što je opet u pitanju ta istočna Srbija :)
Naprosto, za mene, kao da je sve tu i žao mi je samo što je nisam otkrio mnogo godina ranije.
Kada se pođe od Knjaževca dalje, prema Pirotu recimo, negde u podnožju Stare planine nalazi se fantastičan etno kompleks Srna. Nije restoran, nije ni prenoćište. Nije, ali sve od toga ima u sebi. Zapravo, ima više restorana i više prenoćišta, sve u jedinstvenom kompleksu u atmosferi etno načina života. Ipak, snaga ove priče je u činjenici da nije samo etno, već i fantastično uklopljeni segmenti beskompromisnog hedonizma i komfora, taman toliko da nimalo ne narušavaju etno ambijent. Pa, da krenemo kroz kompleks lagano:

Na prilaznom putu velika reklama i dobrodošlica...svakako, u rustikalnom stilu, u drvetu izrezbarena Srna koja poziva. Odoleti? Ma, naravno da je moguće odoleti, ali šteta je tako pogrešiti.

Parking je omalen, neuređen a smešten je odmah po prelasku mosta preko omanje rečice, tik naspram glavne ulazne kapije u kompleks. Kažem "glavne" jer i pre mosta takođe postoji kapija kroz koju prolazimo. Interesantno.
Parking je definitivno jedino što sam uspeo zameriti, ali, ruku na srce, i u centru Beograda sam s vremena na vreme pronalazio slične parkinge, tako da ne bih preterano zamerao.

Konačno, i sam ulazak u ovaj kompleks kao da svakim korakom nagoveštava da je ovde sve podređeno uživanju i odmaranju. Diskretno osoblje koje predvodi bračni par lovaca, ljudi koji su ovo svoje vikend imanje uspeli da pretvore u sjajan kompleks koji itekako vredi obići. Bračni par i nisu zapravo kafedžije, nisu ni iz branše uopšte...a, nisu ni iz ovog kraja. Ne može se zadržati osmeh kada saznate da su oni zapravo iz Leskovca u kome vode privatan biznis sa prodajom obuće!
E nek im je alal ovaj kompleks, što bi rekao narod.

Nekoliko restoranskih celina stopljenih u jedinstven kompleks sa centarlnom kuhinjom, za one željne diskrecije naprosto su kao izmišljeni. Ipak, šetnjom dalje kroz kompleks, nailazimo na najzanimljiviji deo priče - motel u izgradnji.

I ovo je Vaše?
O, da, sa time ćemo proširiti kapacitet na 80-ak komfornih ležajeva, samo je naporno...baš naporno.

Malo dalje parkić sa etno eksponatima.

I taman kad pomislismo da nema više iznenađenja, pred nama se zadesio ni manje ni više, nego - bazen. Kako lis e uklapa bazen u etno ambijent, ne znam. Da sam odgovarao na nekom kvizu, bez razmišljanja bih sa spiska obavezno izbacio bazen kao nepripadajući, ali posle ovako uklopljenog i stilizovanog bazena, apsolutno više nisam siguran.

Dalje nastavljamo sa šetnjom kroz parkić, pored brojnih eksponata, igrališta za decu od drveta u potpunosti, pored nekoliko bunara i nekoliko  vajata za noćenje koji su permanentno puni.

Zatim nas put vodi u drugi deo kompleksa, tačnije do kompleksa usred kompleksa. Kažu, tu je bio restoran ali ga je nabujala voda odnela. Pomislim - šteta, ali odmah zatim sunovratim pogled ka tom moćnom vodotoku koji je na desetak metara uzvišeni restoran tako silno udario, i - ništa mi nije više jasno.
No, da vidimo prvo kompleks u kompleksu:

Ne mogu da izdržim i ponovo prilazim da vidim tu moćnu maticu koja je uspela da ovu restoransku terasu odnese sa sobom. Naravno, spuštam se dole jer i dalje ne verujem očima...

U vodi ugledam vodenu zmiju kako se sakriva ispod velikog odvaljenog betonskog bloka sa armaturom. Ne može biti jasniji dokaz, ali shatiti i prihvatiti da je ovaj mirni potočić mogao da toliko naraste i podivlja, ma to je baš daleko od mene.
Vraćam se gore i obilazim ostale restoranske celine.

Divlji potok...bah. Nije da ne verujem, ali je zaista teško :)

 

I, vratimo se bazenu u sam sumrak. Poslednji voz za uskakanje i naravno, tu je i kupač. Prelepa voda, kaže, ali osušiti se posle, to je pravi izazov. Pa dobro, malo peškir, malo tog odlazećeg sunca, a zatim pravac na srneći gulaš koji topao čeka za stolom. Može li lepše ili je to ona definicija nirvane koja nam je potrebna bar dva ili tri puta godišnje?
Glasam za ovakve definicije...