Objektivom po Srbiji - Kej u Kuli, ono kada nemaš možda more, ali to ne znači da nemaš rivu

Neka četiri kilometra jednog kanala čini se kao nešto što naizgled ne bi trebalo da predstavlja posebno težak zadatak za bilo šta.

Ni da se prošetaš, a još manje biciklom provezeš obalom.

Ni da kakvim kajakom proveslaš, ili kakvu ribu uloviš...

Sad, ako bi neko baš i da pliva, ko zna...za takvoga verovatno ta četiri kilometra ne bi bio neki nerešiv zadatak.....ali...

...ako treba da opredeliš jedan kilometar da ga opišeš, mogao bi se naći pred teškim zadatkom, odnosno odabirom.

Postaviće se zatim i pitanje, odakle ta cifra od četiri kilometra, ali neće to biti teško za odgovoriti...jer, tu je negde i ono što realno žitelji Kule premere korakom ili biciklom, negde od takozvanog Rodićevog jezera, pa sve do zadnjeg pokretnog mosta prema Crvenki...

Mada, ruku na srce, ima i dalje, ko želi...ali, to mu nekako dođe kao - međugradska šetnja.

Nije to onaj ordinarni, uobičajeni i svakodnevni podvig nakon koga se samo pohvališ nekom svom koliko je koraka odbrojila aplikacija na telefonu...

A, baš ta ordinarna priča za mnoge, prepuna je onih skrivenih detalja koji su prosto insistirali da im posvetim posebnu stranicu, što slovom, a što slikom.

I ja sam položio oružje pred dilemom koji od četiri kilometra koje sam nekako video kao tu rivu u Kuli, da izdvojim, i pribegao sam jednom drugom, fleksibilnijem rešenju.

Mostovi, tri zanimljiva primerka, između kojih se baškari nekih hiljaduosamsto metara ove Rive, i koji mame na šetnju, čak i kada nisi tu, pomogli su mi svojim oivičavanjem dela kanala.

 I baš tako, od mosta, preko mosta, pa do mosta...i eto jedne šetnje, jedne priče, jednog sećanja...

O mostovima bi valjalo napraviti i zasebnu priču.

Toliko su zanimljivi, makar i što nisu impozantni i naoko neodoljivi, ali imaju svoje priče.

Sva tri mosta su rasklopiva. I sklopiva.

I, skoro da su - za poneti.

Jedan se diže da propusti lađe, a drugi se sklapa u stranu....I ne, ne dešava se to često, koliko sam razumeo, uglavnom je to neko kondiciono podizanje i zakretanje, provera tehničke ispravnosti i održavanje, jer saobraćaj Kanalom odavno uglavnom čine mali motorni čamci i kajaci kojima se tek poneki par labudova ili jato patkica, uklanja sa puta.

Nekoć je i ovaj kanal bio deo priče o velikom saobraćajnom značaju Kule, obzirom na ukrštanje drumskog, šinskog i vodnog puta baš ovde, ali se taj značaj industrijskim promenama značajno umanjio, pre svega jer je vodeni put započeo svoju migraciju od privrednog ka turističkom, i u ovoj fazi se više ne može posmatrati kao nekada.

A ipak, ostao je taj Kej.

Ili Riva, kako ja to volim nazvati zbog neizbežne potrebe za gledanjem u vodu koju deli sa originalnim rivama.

I ne, nije reč o turističkoj atrakciji zbog koje bi trebalo doći u Kulu, načiniti napor od nekih pedesetak kilometara od Novog Sada, ili pak celih 140 od Beograda, ali pronaći sebi rutu na kojoj bi se našlo vremena za uživanje u svakom načinjenom koraku ovde, bilo bi sjajno.

Za one koji očekuju široku reku koju je samo veliki maestro Štraus video kao plavu, i fantastične habsburške građevine uz obalu, ovde će ih sačekati razočarenje u tom smislu, ali za sve one skromnije koji bi samo da ispune sebe ponekim uzdahom u pogledu na drugu obalu kojom planiraju u povratku da šetaju, ovo bi mogla biti prelepa dva sata uživanja.

Pejzaži koji se kanda samo ovde mogu naći u tako pitomom i urbanom okruženju da čak i u štiklama može da se stigne nadomak lokvanja ili kakve porodice patkica koje se nemarno brčkaju uz obalu, su ono najbitnije.

Priroda. I društvo, obavezno...pod ruku uz ovaj kanal.

I tek kada uspeš da sagledaš lepotu ovako nečeg, u životnom smislu današnjice gotovo neprimetnog, shvatiš koliko je vlastito nepoznavanje prirode i društva zapravo nepregledno...jer pomisliš na to koliko si puta u životu propustio da vidiš i doživiš ovakvu lepotu, nepravedno je podrazumevajući i ne primećujući upravo zbog toga.

Pa ipak, ako nekome ovde poveriš takve svoje misli, tešiće te da nisi ništa propustio ranije, jer ovako nešto samo ovde i postoji. Šalu na stranu, ima tu mnogo istine.

Svuda je možda slično, ali gotovo uvek je unikatno, samo ako imaš oko za to.

I, ne samo oko...postoji i ono nešto drugo, što nije ni neko šesto čulo, već samo onaj osećaj koji nadođe u momentu kao plima, ili se ne pojavi uopšte....ali, kada je tu, onda znaš da je to upravo to.

Čak i kada ne umeš to iskazati rečima...

...pa prepustiš fotografijama da same nastave tu priču....priču koja se ne sluša i ne gleda, već doživljava, ako umeš i...ako imaš sreće.

Objektivom po Srbiji - Futoški park, jedna diskretna bravura u otmenom delu Novog Sada

Kada jedan park, u gotovo centru grada, leži na više mineralnih izvora, prirodno je da očekujemo od tog parka neke vodene površine, neke česme, fontane...nešto, recimo, vodeno.

A, nema toga ovde.

I, kada jedan park ostane smešten unutar najotmenijeg dela grada, uz jedno groblje dovoljno staro da nema decenijama unazad proširivih kapaciteta, zatim uz jedan dvorac pretvoren u kulturnu stanicu, te više sličnih sinonima jednog davnašnjeg doba, nekako očekujemo i park prepun spomenika, bista i istorijskih obeležja.

Pa ipak, ni tako nečega nema, ne...

I jedno takvo zaštićeno prirodno dobro za očekivati je da je proslavilo nekog arhitektu, te ga odvelo na tron najmanje lokalnog, a možda i regionalnog pejzažnog uređenja, te iznedrilo ime koje je postalo legenda u svojoj struci, ali uprkos svemu, nije. 

Nema tog čuvenog imena, a nema ni jednog samo imena, pa čak ni samo jednog projekta, jedinstvenog, integralnog. Nema, ne...

A opet, i to zaštićeno prirodno dobro je botaničkog karaktera, pa je za očekivati neke egzotike i raritete iz sveta flore, ali ni tih ekskluziva u biljnom svetu ovde nema. Da, jeste sve skladno, lepo i odmereno ali opet...

A šta nas onda počne neraskidivo vezivati za jedan park koji je tako uspešno izneverio sva naša preliminarna očekivanja od trenutka kada smo prvi put kročili u njega?

Odgovor na to pitanje je težak. Veoma težak.

I, istina, veoma je ličan, jer svako od nas bi verovatno našao različite koherentne elemente koji ga suštinski vuku ponovo ovde, ali ma koliko ličan taj odgovor bio, ostaje činjenica da je težak. Veoma.

Za nekoga ko se ovde možda prvi put sa nekim poljubio, ili ko je možda ovde sreo ljubav svog života sa kojom i danas ponekad prošeta ovuda iako je životna agenda poprilično ispunjena u godinama koje su proveli zajedno, taj odgovor je možda i najjednostavniji.

A ipak, ovaj park koji leži sa svojih gotovo osam hektara, na više izvora vode bogate mineralima, u istoimenoj ulici kojom je svojim najvećim i najatraktivnijim delom omeđen, intrigiraće mnoge generacije upravo zbog traženja onog odgovora.

I najvažnija legenda koju je sam ovaj novosadski park ispleo o sebi mistifikacijom svoje neodoljive i magične privlačnosti, je upravo ta. Čime, kako i zašto. Zašto uopšte, zašto tako snažno i zbog čega - baš uvek vuče za još poneki korak po svojim stazama...

Nesumnjivo je da sve te mineralne vode moraju učiniti parkovsku površinu jednom gotovo neobuzdanom oazom podzemnih voda u vremenu u kome čak i sama voda, bez epiteta pijaće ili mineralne ili drugačije obogaćene, postaje jedan od najvažnijih i najcenjenijih resursa.

Tih tragova nema, barem ne vidljivih.

Sve što je ispod je i dalje ispod. Poput maske, na površini je ono što je lepo, a ono što je dobro za druge stvari, izlazi tamo gde treba da izađe, ne remeteći ničim sklad površinske slike koja obuzima pri svakom koraku.

Baš kao kada nešto radiš celu noć, nešto za ukućane, recimo, praviš rođendansku tortu nekome, pa u zoru odeš u kupatilo i pored sve toalete, namestiš onaj dobroćudni osmeh koji naivno kazuje - pa torta, to je samo sitnica neka...i ne dozvoliš da iko pomisli drugačije, da ne kvari rođendansku zabavu razmišljajući kako li je bilo praviti tu tortu čitavu noć...

I tako, eto, od parka i mineralnih voda, stigosmo i do rođendana nekog...a ja lično bih voleo da jedan mali rođendan obeležim upravo ovde, u Futoškom parku u Novom Sadu, i da ga podelim sa svim čitaocima kojima ova stranica zapadne za oko.

Nije mnogo, ali eto...petnaesti je rođendan ovoj internet stranici koja nikada nije prestala da dodaje ponešto novo i deli to sa svojim pratiocima, od srca.

Da, na ovaj dan se valja obeležiti samo nešto dobro, a ja želim da verujem da je ovo što sam tolike godine upravo ovde radio nešto dobro, te da sam time izmamio poneki zadovoljni osmeh, ulio kakvu novu ideju i potpalio neka sakrivena goriva u motore koji su ponekoga i poveli da negde nešto doživi uživo.

Stoga, srećan nam rođendan jedan, mali, utopljen među nekim brojnim prethodnima, ali opet nekako značajan svakome ko ume da mu prepozna i podari značaj nekim evociranim uspomenama, sećanjima i davnim osmesima utkanim u sve one prethodne rođendane...

I da ga obeležimo zajedno u ovom prelepom i nekako izuzetno dragom parku u Novom Sadu, koji svako od godišnjih doba obuče ili ogoli prelepom vegetacijom, ali mu karakter uvek istakne.

Karakter koji nikada nije ustuknuo pred nekim od naših koraka, ma koliko se mi trudili da ga još odlučnije i češće premeravamo tim našim koracima, ruku u ruci sa nekim, sa rukama ležerno ubačenim u džepove ili rukama koje svaki čas naginju foto aparat ka nečem što je, eto, još jednom neponovljivo zanimljivo, ma koliko puta da smo to nešto već videli i već se pitali...a zašto je to nešto...baš toliko zanimljivo.

I opet to zašto...iako znamo da Futoški park nije plodno tlo jedino za odgovore na ta Zašto pitanja...a za sve drugo jeste.

Jedne ne tako davne zime sa nekim od onih sunca koje najbolje umeju da sijaju na onim najlepšim mestima, čak i u zimu...kad im vreme, skoro pa nije...i, baš jedne takve zime i Park se spremao da se odene u neko novo ruho.

Ili makar presvuče stidljivo i skoro pa diskretno, tek da zaliči malo drugačije naredne godine, a da svoj karakter ne promeni uopšte.

I desilo se ono što možda samo ovaj Park i ume. 

Desilo se presvlačenje, i ponovo su se pojavila ona pitanja....kako se sad to desilo...pa, drugačije je, lepše, ali i dalje ne mogu da shvatim šta se tačno promenilo....

I opet ona stara mistika, ona koja plete tiho svoje legende, poput nevidljive paukove mreže u koju ne možemo ne upasti...pa ma koliko negacija uporno nagurali u istu rečenicu.

A Futoški park je opet tu.

Onako diskretan, mistično neodoljiv i naizgled nezainteresovan za sve....predan sam sebi i svojim podzemnim mineralnim vodama koje je pustio na svega sedam mesta a ko zna koliko ih još čuva i krije za neka naredna pokoljenja, neke nove klince koji će ovde tutnjati dok polako trk ne zamene laganim hodom kada pronađu onu odgovarajuću ruku za svoju, onu koja je...taman.

Baš kao što je i ovaj Park nekako sav...potaman.

Bože, kako jedan izraz može toliko toga reći, sad valjda tek vidim.

Skoro kao što jedan park može u sebi sakriti koraka, emocija, uzdaha i osmeha, i da se sve to negde izmeša i smućka u tajni eliksir kojim će privući u sebe mnoge...i potom i neke druge, a opet mnoge...i nikada ih neće biti ni dovoljno, ni previše...i uvek će ih biti upravo - taman!