Objektivom po Srbiji - Kej u Kuli, ono kada nemaš možda more, ali to ne znači da nemaš rivu

Neka četiri kilometra jednog kanala čini se kao nešto što naizgled ne bi trebalo da predstavlja posebno težak zadatak za bilo šta.

Ni da se prošetaš, a još manje biciklom provezeš obalom.

Ni da kakvim kajakom proveslaš, ili kakvu ribu uloviš...

Sad, ako bi neko baš i da pliva, ko zna...za takvoga verovatno ta četiri kilometra ne bi bio neki nerešiv zadatak.....ali...

...ako treba da opredeliš jedan kilometar da ga opišeš, mogao bi se naći pred teškim zadatkom, odnosno odabirom.

Postaviće se zatim i pitanje, odakle ta cifra od četiri kilometra, ali neće to biti teško za odgovoriti...jer, tu je negde i ono što realno žitelji Kule premere korakom ili biciklom, negde od takozvanog Rodićevog jezera, pa sve do zadnjeg pokretnog mosta prema Crvenki...

Mada, ruku na srce, ima i dalje, ko želi...ali, to mu nekako dođe kao - međugradska šetnja.

Nije to onaj ordinarni, uobičajeni i svakodnevni podvig nakon koga se samo pohvališ nekom svom koliko je koraka odbrojila aplikacija na telefonu...

A, baš ta ordinarna priča za mnoge, prepuna je onih skrivenih detalja koji su prosto insistirali da im posvetim posebnu stranicu, što slovom, a što slikom.

I ja sam položio oružje pred dilemom koji od četiri kilometra koje sam nekako video kao tu rivu u Kuli, da izdvojim, i pribegao sam jednom drugom, fleksibilnijem rešenju.

Mostovi, tri zanimljiva primerka, između kojih se baškari nekih hiljaduosamsto metara ove Rive, i koji mame na šetnju, čak i kada nisi tu, pomogli su mi svojim oivičavanjem dela kanala.

 I baš tako, od mosta, preko mosta, pa do mosta...i eto jedne šetnje, jedne priče, jednog sećanja...

O mostovima bi valjalo napraviti i zasebnu priču.

Toliko su zanimljivi, makar i što nisu impozantni i naoko neodoljivi, ali imaju svoje priče.

Sva tri mosta su rasklopiva. I sklopiva.

I, skoro da su - za poneti.

Jedan se diže da propusti lađe, a drugi se sklapa u stranu....I ne, ne dešava se to često, koliko sam razumeo, uglavnom je to neko kondiciono podizanje i zakretanje, provera tehničke ispravnosti i održavanje, jer saobraćaj Kanalom odavno uglavnom čine mali motorni čamci i kajaci kojima se tek poneki par labudova ili jato patkica, uklanja sa puta.

Nekoć je i ovaj kanal bio deo priče o velikom saobraćajnom značaju Kule, obzirom na ukrštanje drumskog, šinskog i vodnog puta baš ovde, ali se taj značaj industrijskim promenama značajno umanjio, pre svega jer je vodeni put započeo svoju migraciju od privrednog ka turističkom, i u ovoj fazi se više ne može posmatrati kao nekada.

A ipak, ostao je taj Kej.

Ili Riva, kako ja to volim nazvati zbog neizbežne potrebe za gledanjem u vodu koju deli sa originalnim rivama.

I ne, nije reč o turističkoj atrakciji zbog koje bi trebalo doći u Kulu, načiniti napor od nekih pedesetak kilometara od Novog Sada, ili pak celih 140 od Beograda, ali pronaći sebi rutu na kojoj bi se našlo vremena za uživanje u svakom načinjenom koraku ovde, bilo bi sjajno.

Za one koji očekuju široku reku koju je samo veliki maestro Štraus video kao plavu, i fantastične habsburške građevine uz obalu, ovde će ih sačekati razočarenje u tom smislu, ali za sve one skromnije koji bi samo da ispune sebe ponekim uzdahom u pogledu na drugu obalu kojom planiraju u povratku da šetaju, ovo bi mogla biti prelepa dva sata uživanja.

Pejzaži koji se kanda samo ovde mogu naći u tako pitomom i urbanom okruženju da čak i u štiklama može da se stigne nadomak lokvanja ili kakve porodice patkica koje se nemarno brčkaju uz obalu, su ono najbitnije.

Priroda. I društvo, obavezno...pod ruku uz ovaj kanal.

I tek kada uspeš da sagledaš lepotu ovako nečeg, u životnom smislu današnjice gotovo neprimetnog, shvatiš koliko je vlastito nepoznavanje prirode i društva zapravo nepregledno...jer pomisliš na to koliko si puta u životu propustio da vidiš i doživiš ovakvu lepotu, nepravedno je podrazumevajući i ne primećujući upravo zbog toga.

Pa ipak, ako nekome ovde poveriš takve svoje misli, tešiće te da nisi ništa propustio ranije, jer ovako nešto samo ovde i postoji. Šalu na stranu, ima tu mnogo istine.

Svuda je možda slično, ali gotovo uvek je unikatno, samo ako imaš oko za to.

I, ne samo oko...postoji i ono nešto drugo, što nije ni neko šesto čulo, već samo onaj osećaj koji nadođe u momentu kao plima, ili se ne pojavi uopšte....ali, kada je tu, onda znaš da je to upravo to.

Čak i kada ne umeš to iskazati rečima...

...pa prepustiš fotografijama da same nastave tu priču....priču koja se ne sluša i ne gleda, već doživljava, ako umeš i...ako imaš sreće.