Objektivom po Srbiji - Futoški park, jedna diskretna bravura u otmenom delu Novog Sada

Kada jedan park, u gotovo centru grada, leži na više mineralnih izvora, prirodno je da očekujemo od tog parka neke vodene površine, neke česme, fontane...nešto, recimo, vodeno.

A, nema toga ovde.

I, kada jedan park ostane smešten unutar najotmenijeg dela grada, uz jedno groblje dovoljno staro da nema decenijama unazad proširivih kapaciteta, zatim uz jedan dvorac pretvoren u kulturnu stanicu, te više sličnih sinonima jednog davnašnjeg doba, nekako očekujemo i park prepun spomenika, bista i istorijskih obeležja.

Pa ipak, ni tako nečega nema, ne...

I jedno takvo zaštićeno prirodno dobro za očekivati je da je proslavilo nekog arhitektu, te ga odvelo na tron najmanje lokalnog, a možda i regionalnog pejzažnog uređenja, te iznedrilo ime koje je postalo legenda u svojoj struci, ali uprkos svemu, nije. 

Nema tog čuvenog imena, a nema ni jednog samo imena, pa čak ni samo jednog projekta, jedinstvenog, integralnog. Nema, ne...

A opet, i to zaštićeno prirodno dobro je botaničkog karaktera, pa je za očekivati neke egzotike i raritete iz sveta flore, ali ni tih ekskluziva u biljnom svetu ovde nema. Da, jeste sve skladno, lepo i odmereno ali opet...

A šta nas onda počne neraskidivo vezivati za jedan park koji je tako uspešno izneverio sva naša preliminarna očekivanja od trenutka kada smo prvi put kročili u njega?

Odgovor na to pitanje je težak. Veoma težak.

I, istina, veoma je ličan, jer svako od nas bi verovatno našao različite koherentne elemente koji ga suštinski vuku ponovo ovde, ali ma koliko ličan taj odgovor bio, ostaje činjenica da je težak. Veoma.

Za nekoga ko se ovde možda prvi put sa nekim poljubio, ili ko je možda ovde sreo ljubav svog života sa kojom i danas ponekad prošeta ovuda iako je životna agenda poprilično ispunjena u godinama koje su proveli zajedno, taj odgovor je možda i najjednostavniji.

A ipak, ovaj park koji leži sa svojih gotovo osam hektara, na više izvora vode bogate mineralima, u istoimenoj ulici kojom je svojim najvećim i najatraktivnijim delom omeđen, intrigiraće mnoge generacije upravo zbog traženja onog odgovora.

I najvažnija legenda koju je sam ovaj novosadski park ispleo o sebi mistifikacijom svoje neodoljive i magične privlačnosti, je upravo ta. Čime, kako i zašto. Zašto uopšte, zašto tako snažno i zbog čega - baš uvek vuče za još poneki korak po svojim stazama...

Nesumnjivo je da sve te mineralne vode moraju učiniti parkovsku površinu jednom gotovo neobuzdanom oazom podzemnih voda u vremenu u kome čak i sama voda, bez epiteta pijaće ili mineralne ili drugačije obogaćene, postaje jedan od najvažnijih i najcenjenijih resursa.

Tih tragova nema, barem ne vidljivih.

Sve što je ispod je i dalje ispod. Poput maske, na površini je ono što je lepo, a ono što je dobro za druge stvari, izlazi tamo gde treba da izađe, ne remeteći ničim sklad površinske slike koja obuzima pri svakom koraku.

Baš kao kada nešto radiš celu noć, nešto za ukućane, recimo, praviš rođendansku tortu nekome, pa u zoru odeš u kupatilo i pored sve toalete, namestiš onaj dobroćudni osmeh koji naivno kazuje - pa torta, to je samo sitnica neka...i ne dozvoliš da iko pomisli drugačije, da ne kvari rođendansku zabavu razmišljajući kako li je bilo praviti tu tortu čitavu noć...

I tako, eto, od parka i mineralnih voda, stigosmo i do rođendana nekog...a ja lično bih voleo da jedan mali rođendan obeležim upravo ovde, u Futoškom parku u Novom Sadu, i da ga podelim sa svim čitaocima kojima ova stranica zapadne za oko.

Nije mnogo, ali eto...petnaesti je rođendan ovoj internet stranici koja nikada nije prestala da dodaje ponešto novo i deli to sa svojim pratiocima, od srca.

Da, na ovaj dan se valja obeležiti samo nešto dobro, a ja želim da verujem da je ovo što sam tolike godine upravo ovde radio nešto dobro, te da sam time izmamio poneki zadovoljni osmeh, ulio kakvu novu ideju i potpalio neka sakrivena goriva u motore koji su ponekoga i poveli da negde nešto doživi uživo.

Stoga, srećan nam rođendan jedan, mali, utopljen među nekim brojnim prethodnima, ali opet nekako značajan svakome ko ume da mu prepozna i podari značaj nekim evociranim uspomenama, sećanjima i davnim osmesima utkanim u sve one prethodne rođendane...

I da ga obeležimo zajedno u ovom prelepom i nekako izuzetno dragom parku u Novom Sadu, koji svako od godišnjih doba obuče ili ogoli prelepom vegetacijom, ali mu karakter uvek istakne.

Karakter koji nikada nije ustuknuo pred nekim od naših koraka, ma koliko se mi trudili da ga još odlučnije i češće premeravamo tim našim koracima, ruku u ruci sa nekim, sa rukama ležerno ubačenim u džepove ili rukama koje svaki čas naginju foto aparat ka nečem što je, eto, još jednom neponovljivo zanimljivo, ma koliko puta da smo to nešto već videli i već se pitali...a zašto je to nešto...baš toliko zanimljivo.

I opet to zašto...iako znamo da Futoški park nije plodno tlo jedino za odgovore na ta Zašto pitanja...a za sve drugo jeste.

Jedne ne tako davne zime sa nekim od onih sunca koje najbolje umeju da sijaju na onim najlepšim mestima, čak i u zimu...kad im vreme, skoro pa nije...i, baš jedne takve zime i Park se spremao da se odene u neko novo ruho.

Ili makar presvuče stidljivo i skoro pa diskretno, tek da zaliči malo drugačije naredne godine, a da svoj karakter ne promeni uopšte.

I desilo se ono što možda samo ovaj Park i ume. 

Desilo se presvlačenje, i ponovo su se pojavila ona pitanja....kako se sad to desilo...pa, drugačije je, lepše, ali i dalje ne mogu da shvatim šta se tačno promenilo....

I opet ona stara mistika, ona koja plete tiho svoje legende, poput nevidljive paukove mreže u koju ne možemo ne upasti...pa ma koliko negacija uporno nagurali u istu rečenicu.

A Futoški park je opet tu.

Onako diskretan, mistično neodoljiv i naizgled nezainteresovan za sve....predan sam sebi i svojim podzemnim mineralnim vodama koje je pustio na svega sedam mesta a ko zna koliko ih još čuva i krije za neka naredna pokoljenja, neke nove klince koji će ovde tutnjati dok polako trk ne zamene laganim hodom kada pronađu onu odgovarajuću ruku za svoju, onu koja je...taman.

Baš kao što je i ovaj Park nekako sav...potaman.

Bože, kako jedan izraz može toliko toga reći, sad valjda tek vidim.

Skoro kao što jedan park može u sebi sakriti koraka, emocija, uzdaha i osmeha, i da se sve to negde izmeša i smućka u tajni eliksir kojim će privući u sebe mnoge...i potom i neke druge, a opet mnoge...i nikada ih neće biti ni dovoljno, ni previše...i uvek će ih biti upravo - taman!