Foto album - Još jedna šetnja kroz Đavolju varoš, još jedan sjajan ugođaj

Okamenjeni svatovi.
Legende.
Kamenje usred - nigde.
...eh, ali kakvo kamenje...
I po petnaest metara visoko čak!
A povremeno, eto i novog kamenja koje zovu glavucima.
Kao da nije dosta što ih je već preko dvesta komada.
I nije, zapravo...
Nikada dosta tog fenomena.
I crvene vode u njegovom podnožju.
Đavolja varoš je baš to.
Mesto fenomena.
Mesto za uživanje...
Legenda o tome kako je vetar dunuo da spreči svatove zaluđene đavoljom vodicom da venčaju brata i sestru, te ih na kraju okamenio, nije svakako jedina legenda ovde.
Vešti prodavci suvenira ispred će očas posla osmisliti još neku.
I neće to kriti.
Naprotiv.
Baš će tako i ponuditi...
Prema nekoj od tih legendi, okamenjene đavole čak i nose na leđima ljudi.
Prenoće ovde i njihov teret odtane a oni odu rasterećeni.
Ili maramicom dodirnu bolno mesto, a potom je vežu ispred i u Crkvi Svete Petke u samoj Varoši, i njihov bol ostane tu...
Odu bez bola.
Sa idejom valjda da sada manje boli sve što je bolelo...
No ne mari.
Sve je to zanimljivo.
Nije u pitanju klasično praznoverje, već zanimljivost za hvatanje osmeha na usnama posetilaca.
I to je jedna od najvećih prednosti ovog skupa atrakcija negde...skoro pa na kraju sveta...

I nigde dalje i ne mora da se ide...
Ovde je dovoljno lepo.
Prelep park za šetnju.
Neobična stabla na sve strane.
Potok i dva izvora kiselih voda koji varaju posetioce bojama.
I kamenje...
Vidikovci napravljeni tako da se može oči u oči pogledati sa okamenjenim svatovima.
..ili okamenjenim demonima..
..ili okamenjenom bilo čemu, što vešti trgovci suvenirima ispričaju..

A suveniri su neretko i jestivi.
I pitki.
I mirisni.
Ne pristaju samo na frižider.
Pristaju i u grlu, stomaku, na nepcima...
Nikada dolazak ovde nije mali događaj, ne...uvek je sjajan provod.

Objektivom van Srbije - Valdanos, skrivena uvala na Ulcinjskoj rivijeri sa milenijumskim maslinama

Zamislite obalu...
...koja pamti i gusarske ladje...koje se skrivaju u toj prirodnoj uvali.
Obalu prepunu maslina...savrsenih maslinjaka.
Starih.
Vekovima starih.
Toliko da je prosek starosti čak osam vekova.
Naravno, ima i stabala starih i po dva milenijuma.
Pod zaštitom države, logično, ali kako i ne bi..?
Malo mesto i šljunčana plaža, ali šljunak je krupan, više su to obluci.
Nekada poznato i kao vojno odmaralište.
Danas poznato i kao potencijalno mesto u kome bi neke druge vojske pravile baze.
No, sve je to nebitno...za osećaj koji pruža ova uvala ipak skrivena od sveta.
Osećaj dok gledaš talase kako se lenjo valjaju.
Osećaj u pogledu na svetionik na rtu.
Onaj osećaj koji imaš kada sa nedavno izfrađenog vidikovca pogledaš sve.
A...kažu...i onaj poseban osećaj kada bura očisti sve i kada pogled seže od Palagruže do Otranta.
Ne znam za to.
Nisam lično video.
...ali znam kakav je osećaj kada pogled pukne po pučini i nazru se neki nepoznati obrisi daleko, daleko...

Kako je moguće da danas jedna, pa makar kakva prirodna lepota ostane ovako dugo i dobro skrivena?
Moguće je...nije lako, da...ali je moguće.
Najlakše je ako se prepusti sama sebi, tako najlakše i ostane sakrivena.
Ne treba se posebno mučiti oko skrivanja.
Tako je prošao i Valdanos.
Ostao je prepušten sam sebi.
Nije to nešto od čega se padne na nos, ne...ali je dovoljno lepo da čovek sebi postavi pitanje od malopre.
Prvi put kada sam ga video, bilo je to sa mora.
Malo se toga videlo, uglavnom je sve bilo skriveno rastinjem.
Sidrio sam i nisam izašao da osetim tlo pod nogama.
Taj prvi put.
Pa ipak, nikada nisam zaboravio taj osećaj
Pa, iako takvih uvala uglavnom ima dosta, nekako Valdanos očito nađe načina da se ušunja u sećanja i čvrsto baci sidro.
Baš kao i ja nekada kada sam došao prvi put...