Zamislite obalu...
...koja pamti i gusarske ladje...koje se skrivaju u toj prirodnoj uvali.
Obalu prepunu maslina...savrsenih maslinjaka.
Starih.
Vekovima starih.
Toliko da je prosek starosti čak osam vekova.
Naravno, ima i stabala starih i po dva milenijuma.
Pod zaštitom države, logično, ali kako i ne bi..?
Malo mesto i šljunčana plaža, ali šljunak je krupan, više su to obluci.
Nekada poznato i kao vojno odmaralište.
Danas poznato i kao potencijalno mesto u kome bi neke druge vojske pravile baze.
No, sve je to nebitno...za osećaj koji pruža ova uvala ipak skrivena od sveta.
Osećaj dok gledaš talase kako se lenjo valjaju.
Osećaj u pogledu na svetionik na rtu.
Onaj osećaj koji imaš kada sa nedavno izfrađenog vidikovca pogledaš sve.
A...kažu...i onaj poseban osećaj kada bura očisti sve i kada pogled seže od Palagruže do Otranta.
Ne znam za to.
Nisam lično video.
...ali znam kakav je osećaj kada pogled pukne po pučini i nazru se neki nepoznati obrisi daleko, daleko...
Kako je moguće da danas jedna, pa makar kakva prirodna lepota ostane ovako dugo i dobro skrivena?
Moguće je...nije lako, da...ali je moguće.
Najlakše je ako se prepusti sama sebi, tako najlakše i ostane sakrivena.
Ne treba se posebno mučiti oko skrivanja.
Tako je prošao i Valdanos.
Ostao je prepušten sam sebi.
Nije to nešto od čega se padne na nos, ne...ali je dovoljno lepo da čovek sebi postavi pitanje od malopre.
Prvi put kada sam ga video, bilo je to sa mora.
Malo se toga videlo, uglavnom je sve bilo skriveno rastinjem.
Sidrio sam i nisam izašao da osetim tlo pod nogama.
Taj prvi put.
Pa ipak, nikada nisam zaboravio taj osećaj
Pa, iako takvih uvala uglavnom ima dosta, nekako Valdanos očito nađe načina da se ušunja u sećanja i čvrsto baci sidro.
Baš kao i ja nekada kada sam došao prvi put...
...koja pamti i gusarske ladje...koje se skrivaju u toj prirodnoj uvali.
Obalu prepunu maslina...savrsenih maslinjaka.
Starih.
Vekovima starih.
Toliko da je prosek starosti čak osam vekova.
Naravno, ima i stabala starih i po dva milenijuma.
Pod zaštitom države, logično, ali kako i ne bi..?
Malo mesto i šljunčana plaža, ali šljunak je krupan, više su to obluci.
Nekada poznato i kao vojno odmaralište.
Danas poznato i kao potencijalno mesto u kome bi neke druge vojske pravile baze.
No, sve je to nebitno...za osećaj koji pruža ova uvala ipak skrivena od sveta.
Osećaj dok gledaš talase kako se lenjo valjaju.
Osećaj u pogledu na svetionik na rtu.
Onaj osećaj koji imaš kada sa nedavno izfrađenog vidikovca pogledaš sve.
A...kažu...i onaj poseban osećaj kada bura očisti sve i kada pogled seže od Palagruže do Otranta.
Ne znam za to.
Nisam lično video.
...ali znam kakav je osećaj kada pogled pukne po pučini i nazru se neki nepoznati obrisi daleko, daleko...
Kako je moguće da danas jedna, pa makar kakva prirodna lepota ostane ovako dugo i dobro skrivena?
Moguće je...nije lako, da...ali je moguće.
Najlakše je ako se prepusti sama sebi, tako najlakše i ostane sakrivena.
Ne treba se posebno mučiti oko skrivanja.
Tako je prošao i Valdanos.
Ostao je prepušten sam sebi.
Nije to nešto od čega se padne na nos, ne...ali je dovoljno lepo da čovek sebi postavi pitanje od malopre.
Prvi put kada sam ga video, bilo je to sa mora.
Malo se toga videlo, uglavnom je sve bilo skriveno rastinjem.
Sidrio sam i nisam izašao da osetim tlo pod nogama.
Taj prvi put.
Pa ipak, nikada nisam zaboravio taj osećaj
Pa, iako takvih uvala uglavnom ima dosta, nekako Valdanos očito nađe načina da se ušunja u sećanja i čvrsto baci sidro.
Baš kao i ja nekada kada sam došao prvi put...
Нема коментара:
Постави коментар