Objektivom po Srbiji - Manastir Kaona, verovatno najlepši manastirski kompleks u zemlji

Ako je mogao Miloš....izgleda da je mogla i Ikonija.

Jedna od dve Miloševe sestre.

Miloša Obilića sestre.

Najvećeg srednjevekovnog viteza koji je, ukoliko je zaista postojao, zasnovao i čuveni manastir Tumane, a nakon lukavog pogubljenja Sultana Murata u Kosovskom boju, i sam stradao od turskog jatagana.

Štaviše, ako prihvatimo legende kao istinite, i uklopimo u njih sled događaja za koji znamo, dobićemo veoma upečatljiv uticaj ovog viteza koji je vlastiti život dao da bi svojoj državi obezbedio dodatne godine za konsolidaciju ili već kakvu drugu aktivnost, obzirom da je Bajazit koji je nasledio momentalno ubijenog oca Murata, morao da se sa vojskom vrati u Malu Aziju da reši neprihvatanje sebe za vrhovnu vladarsku ličnost.

Nastala napetost dodatno je podgrejana činjenicom da je uprkos jasno izrečenoj volji umirućeg Murata da ga nasledi najstariji sin Bajazit, upravo taj naslednik naložio pogubljenje svog brata Jakuba.

U svetlu daljih događanja, srpska vlastela razjedinjena po pogibiji Kneza Lazara u istom boju, očito nije uspela da se konsoliduje i pripremi za novi dolazak turskih elitnih snaga, već su vreme koje im je navodno Obilić podario, jednostavno rečeno proćerdali spremajući se za stupanje u vazalske odnose, te na koncu, i gubitak samostalne države.

Miloševa ostavština u smislu podarenih godina možda nije čak ni dovoljno poznata i razjašnjena, ali ostavština u vidu čuvenog manastira svakako je danas jedan od najpopularnijih manastirskih kompleksa danas.

Sa druge strane, preko svojih sestara, i zadužbina podignuta novcem koji je u tu svrhu ostavio u odlasku u legendarnu bitku i smrt, postaće danas, prema mom skromnom mišljenju najverovatnije najlepši naš manastirski kompleks, te će i ime najvećeg srednjevekovnog srpskog viteza nastaviti da živi i kroz ovu zadužbinu.

Prema legendi, baš negde na mestu današnjeg manastira Kaona, a u ataru istoimenog sela do koga se spušta fantastičnim šumskim pejzažem, zastaće Miloš sa svojom pratnjom koju predvodiše njegove sestre Ikonija i Vida, na odmoru.

Prema istoj legendi, Ikonija je slavnom bratu metaforički rekla kako je ovde zapravo videla dobrog konja koji ište sedlo. Tadašnji narodni govor bi ovu metaforu tumačio kao zgodno mesto za podići crkvu.

Na to joj Miloš reče da osedla onda tog konja, jer novaca imaju, a zašto onda da taj zgodni konj ostane neosedlan....

Da, moglo je i tako biti, naravno...

No, i ako nije tako baš bilo, sudbinu ovog manastira ipak će opredeliti kroz vekove druge okolnosti.

Na neki svoj način, stradanja vezana za manastir, vezana su za herojstva i nepravde, i jedan slobodarski duh koji je obavio zauvek ovaj manastir.

Prvi srpski ustanak učinio je ovaj manastir i bolnicom, ali i skladištem municije, što ide pod ruku sa činjenicom da su se i njegovi kaluđeri borili na bojnim poljima.

Prvi svetski rat će doneti stradanja, ali stradanja crkvenih zvona i manastirske arhive, teško je porediti sa golgotom narednog rata nakon koga biva streljano svo manastirsko bratstvo od strane partizanskih sudova, dok se naknadno oduzima tadašnjim reformama i ogroman zemljišni posed.

Pa ipak, vreme će doneti i sunce nad ovaj manastir, i vetar u leđa u pohodu na slavu kakva danas prati Kaonu, počinje da duva sa Ocem Teofilom koji poput pravog starešine, uzdiže manastir do današnjeg izgleda.

A izgled....eh...pa, tu zapravo i počinje prava priča.

Prostrani parking, sa sve sanitarnim prostorijama, dovodi nas do manastirskih dveri kroz koje čim prođemo, nismo načisto kuda sa pogledom pre:

sa leve strane dočekaće nas malo jezero a u njegovoj pozadini, etno stilizovan objekat nekakvog spremišta, i sve to u ambijentu uredno pokošenog zelenog pobrđa koje je još izrazitije na desnoj strani, a gde je čitav park od figura dobijenih šišanjem žbunovitih biljaka. A tek pogled pravo otkriva nam da će nam se uskoro put razdvojiti na dva...

Jednim putem stižemo do manastirske crkve i konaka, dok staza koja vodi na desno, izbija pravo pred krstionicu ali i izvor vode. Još jedan parkovski kompleks, da.

Ne postoji pogrešan izbor putanje jer se oba puta kasnije sretnu u samom dvorištu crkve, ispred starog konaka. Visoka i gusta mešovita šuma koja okružuje manastirski kompleks, dodatna je scenografija koja pleni.

I kod same crkve počinje da nam se oduzima dah usled prizora koji se pruža...pa, ponovo na sve strane....

Sobrašica sa okruglim stolom u sredini na kome je maketa crkve, kao paviljon za predah napravljen od drveta, sa jedne je strane koja vuče pogled, dok na drugoj strani pleni veliki spratni prostor za odmor, ili nekakve susrete sa stolovima i klupama povećeg kapaciteta, sija se na suncu sjajem lakiranog drveta od koga je napravljen.

Pa ipak, pogled će na suprotnoj strani privući i oduzeti svu pažnju kompleks koji se otvara, a kojim dominira veliko jezero sa paviljnom od drveta nad vodom, sa privezanim čamcem, izuzetno lepom obalom, te mostićem kojim prelazimo preko jezera krećući se ka drugim čudima koje krije kompleks.

Upravo ta staza dovodi nas do replike Vitlejemske pećine, ukrašene i zanimljive, sve dok istom stazom ne krenemo ka drugom mostiću, te ukrug stazom kroz razne zanimljive pejzaže.

U jednom momentu stići ćemo i do stanice za odmor na kome je pored klupa i krošanja za hlad, uređen i prostor za decu. I upravo odatle pruža se možda i najlepši pogled na Manastir koji otkriva pored jezera i repliku autentične vodenice ovih krajeva, ali i na drugo brdo na kome dominira kapela koja se izgledom i veličinom ne bi postidela ni među mnogim crkvama.

I, može taj doživljaj da ponese, pa da se piše i priča o svemu ali....nekako je ipak mnogo bolje videti sve to.

Može i na fotografiji ali ipak doživljaj uživo nema alternativu.

Devedesetak kilometara od Beograda ili tridesetak od Šapca ne bi smelo da pokoleba namernika, jer čak i da je izazov putovanja veći, nagrada koja nas tamo čeka, neuporedivo je veća!