Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Čudan dvorac u Ruskom Krsturu, administrativna greška prerasla u atrakciju

Zvanično, najmlađi pisani jezik je rusinski.

Eto podatka, niotkuda...

A kada ozbiljnije sagledamo taj podatak, priča je zapravo šira, i dovešće nas tačno u jedan dvorac bez imena, ali i bez ikakve veze sa preovlađujućom arhitekturom u svom okruženju.

Može se pronaći ponegde i podatak da se taj dvorac zove i Zamak Krstur, ali ipak dominira utisak da je takav naziv izvesna novotarija i proizvoljnost, podstaknuta težnjom da se nekako osmisli naziv ovog dvorca.

Kakav god naziv imao dvorac ili ga nemao, priča o rusinskom jeziku kao najmlađem, neminovno nas i dalje vodi ovde, u dvorište neobične građevine sa početka prošlog veka u kojoj je danas smešteno više ustanova od kojih je teško reći koja je najvažnija, najzanimljivija ili najvrednija za lokalno stanovništvo.

Zato ću probati da to objasnim ovako - ako je Nacionalni savet Rusina kao stanar ove građevine vrlo brzo pronašao sebi dom, po svom formiranju, onda je i svakako veoma važna i odmerena ideja da u jednoj takvoj zgradi ugledaju svetlo dana i čuvari nacionalnih tradicija, običaja i dostignuća kao artefakti i izloženi autentični komadi odora, ali i alata za njihovo stvaranje, kao i brojni drugi svedoci istorije kojima raspolaže mala etnografska zbirka smeštena u zgradi.

No, najduže je čekala lokalna škola da se udomi upravo ovde, u neposrednoj blizini ovog dvorca..

Štaviše, u nekim svojim rudimentnim oblicima, škola za razne osnovne oblike obrazovanja postoji od sredine osamnaestog veka čak, paralelno sa dolaskom rusinske populacije u ovo mesto.

Menjala je svoje oblike ali i vlasnike, dok jednom ustoličena ideja državne škole između dva svetska rata, nije preuzela obrazovanje i opismenjavanje u svoje okrilje.

Danas ovde funkcioniše osnovna škola nazvana prema prvom školovanom rusinskom učitelju na ovom podneblju, i savremeni koncept danšnjeg školovanja podržava i višejezičnu nastavu i osnovnog, ali i gimnazijskog obrazovanja, uključiv i učenički dom, biblioteku, menzu, sportsku halu i slično, no veza sa dvorcem neobičnog izgleda, jedna je od osnova školovanja u Ruskom Krsturu i danas.

Teško je pronaći nekoga ovde ko, upravo zahvaljujući zbirci etnografske prirode kojom se čuva tradicija, ne zna kako se kitila mlada, koja su je obeležja definisala kao udatu ženu, a koja kao neudatu devojku i slično.

Nesumnjivo je da ovaj neobični dvorac zauzima svoje mesto ovde na više načina.

No, ako sledimo polaznu tačku ovog članka, stići ćemo i do biste jednog doktora nauka koji je zapravo ozvaničio taj namjlađi jezik kao pisani, i time zaokružio nacionalni entitet Rusina.

Da, jedan sveštenik i doktor filozofije, izdao je daleke 1923. godine gramatičku zbirku pojmova i pravila, čime je konačno zapečatio ne samo status rusinskog kao pisanog jezika, već mu i dodelio epitet najmlađeg.

I upravo ovde, bista sa njegovim likom, ukrasiće silu neobične arhitekture, taman kako to i priliči.

Visoki krovovi odmah padaju u oči, naravno.

I strmi, što je još upadljivije.

Nekoliko odžaka, uprkos tim kosinama, direktno paraju nebo nad dvorcem, i sva je prilika da smo ovakav stil gradnje svi više-manje negde videli.

Negde, ali...negde u kakvim planinskim krajevima, pre svega.

Razlog za ovakav stil gradnje zasigurno su snežni nanosi, te potreba da što lakše i brže skliznu sa krovova.

A, toga ovde nema...ne u Bačkoj. 

Ovde nema ni planina, ni takvih snegova.

I kome bi onda palo na pamet da ovako nešto zida...ovde?

Pa, nikome.

Na putu ka Krsturu iz nekadašnje carske administracije, neki su se planovi gradnje izmešali, i danas kao najzanimljiviji podsetnik na tu grešku, imamo jedan izuzetno lep, ali neobičan dvorac sa više vrhova koje nisu kupole, ali nisu ništa manje atraktivne od njih.

Dvorac kombinuje klasičnu fasadu sa detaljima od žute fasadne cigle, a sve je to zaokruženo i ogradom sa polulukovima, i na neki čudan način, dok malo vremena provedeš ovde, kao da sve to nimalo nije čudno 😀

I kao da se baš ovde treba nalaziti jedna ovakva građevina, prkoseći neprikosnovenom skladu arhitekture obližnjeg Sombora, i kao da ništa ovde ne odudara i kao da sav ovaj dizajn ipak savršeno pristaje tu gde je...

E, to je već nešto što se ne da objasniti ni lako, ni brzo, ni jednostavno.

Kada se malo razmisli dublje, možda se i ne može objasniti...

Postoje ti momenti u životu koji se udahnu, osete, dožive, i nikad se ne mogu objasniti.

Tako je možda ipak sve u redu da se ovaj Krstur zove Ruski, a ne Rusinski, baš kao što je možda sasvim u redu da usred pitome vojvođanske ravnice postoji i jedan dvorac ne baš epskih razmera, ali apsolutno planinskog izgleda.

I ko zna šta je sve ovde sasvim u redu, jer neko vreme kada provedemo u senci visokih zidova ovog dvorca, podariće nam neprimetno neke nove perspektive i osećaj da je ipak sve u redu, baš ovako kako jeste, i baš ovde gde jeste...