U svakom vremenu postoji onaj trenutak ispunjen momentima.
Nekada je trenutak kraći, nekada duži, a nekada je bez obzira na dužinu, trenutak o kome pričam, obeležio jedan život možda.
I svako od nas ima takve trenutke, samo se oni nekako dobro kriju od nas.
Stope se sa svakodnevnim ambijentom naših humora, dosada, akcija i tugovanja, gotovo neprekidnih kuknjava za prošlim danima i nadanjima u neke buduće koji dolaze...
I onda negde u tom metežu borbe prsa u prsa sa svim ličnostima koje u toku dana isplivavaju iz nas i traže svoj trenutak slave, odnekud se pomoli svest o trenutku...onom trenutku.
E taj trenutak se ukaže sam, i ako se onda uzima disciplinovano, u tačno određenim dozama, može da pomogne da se organizam vrati u stanje vlastite ravnoteže, smirenosti i blagostanja.
Nisu primećene kontraindikacije štetne po taj povratak u osnovno duhovno stanje ako se Trenutak kombinuje sa sličnim alatima za umirivanje buke i šuma koji nas na dnevnom nivou odvode iz ose stabilnosti svakoga dana, recimo poput raznoraznih tečnih maligana, ali se može u tom slučaju ponovo sakriti taj Trenutak, stopiti sa okolinom, i ući u mod neprepoznatljivosti, a...šteta bi bilo ne prepoznati ga.
Jedan od trenutaka koji sam ja ko zna koliko puta proživljavao, a da ga nisam prepoznao, je trenutak koji mi se skrivao celih petnaestak godina. I punio se dotle momentima, ovakvim ili onakvim, jer...bilo je svakakvih...
No, momenti za momente, a Trenutak za pamćenje, rekao bih.
I raspoznavanje tog trenutka je jedan završetak, zaokružena stavka u životnoj agendi i ona više neće stajati nezatvorena. Čin prepoznavanja Trenutka je zatvaranje tog kruga i početak spoznaje da možda još takvih trenutaka živimo i dalje, a nismo još uvek svesni.
Jedan od tih trenutaka zatvorio sam na obroncima masiva Divčibara, na mestu na kome sam ga i započeo i otvorio petnaest godina ranije.
Stajao sam ovde, prepoznavao predele koji se nisu promenili i pokušavao da se setim detalja koji se jesu izmenili, kakvi su bili pre.
I, uživao sam u Trenutku. U prepoznavanju Trenutka dugog petnaest godina punih raznih momenata.
Milogošće. Najneobičnije etno domaćinstvo koje sam do tada sreo, i najlepši domaći ajvar koji sam do danas probao.
Pejzaži su se ređali, kockice se sklapale u celinu, Trenutak je narastao tu predamnom, tiho i odlučno, kao stihija u svojoj neizbežnosti i strahopoštovanju koje izaziva i sama pomisao na nju...
Godine su se vrtele unazad, sa slikom, dakako, vremenski kodovi se brkali, i jedan Trenutak se odmotao ispred mojih očiju evocirajući toliko toga sakrivenog u nekom od udaljenih uglova podsvesti...
Odjednom je tu bilo ponovo nebetonirano dvorište u kome tražiš čvrst oslonac za pomoćnu nogaru motocikla, a kada to radi dvadesetak motora odjednom, mesta za parkiranje odjednom ponestaje, ma kako je dvorište delovalo kapacitetno. Jedna po jedna mašina se gasi, protežemo se po silasku sa svojih sedišta, skidamo opremu i uživamo već na prvi pogled u gotovo nestvarnom ambijentu bez mogućnosti da znamo da taj ambijent postaje onaj Trenutak u vremenu koji napolje neće više izaći...
Trava po brežuljcima...za umorna stopala u čizmama, teško je zamisliti bolje u tom momentu.
I nekako svi smo posedali odmah na tu travu, nije bilo dovoljno oseiti je pod stopalima...i tako, sve dok se nije čak i zaleglo po travi. Ko zna šta je ko tada zamišljao...
Potom je krenulo redom, mala gozba, pa opet red uživanja u prirodi, i moj Trenutak u vremenu tako je počeo.
I sada, tamo gde je bio brežuljak u dvorištu, eto bazena, tek izgrađenog.
A u dnu brežuljka, nekoliko kućica za decu, mobilijar koji deluje avanturistički primamljivo za brojnu decu koja ovde dolaze uglavnom organizovano kako čujem od mog ponovnog domaćina.
I, kako sam ja ponovni gost, tako je on postao sebi i gost i domaćin, dok se onaj Trenutak punio momentima.
Zlatne ruke drvodeljske okušale su se i u prestonici, jednakom umešnošću kao i ovde, kod kuće, ali srce je vuklo nazad, i pošto se vratio, odlučio je da svoje etno domaćinstvo učini još lepšim i prijatnijim.
Danas uživa u poslu koji voli, domaćin je deci koja čak iz Vojvodine potežu do ovde već tradicionalno, i uživaju u malom svetu od drveta i konopaca koje je on sam za njih napravio.
Domaćica, bez koje cela ova priča verovatno ne bi ni nastala, a kamoli opstala, danas je i mogla biti samo savršenija gurmanska čarobnica, uz sve te momente u kojima se brusila i usavršavala, sve svoje momente kojima je zapravo popunila onaj moj Trenutak u vremenu.
I, da ne bude da samo reči govore o ovom Trenutku, predlažem da se dalje prepustimo fotografijama i malom vremeplovu od njih, jer prve četiri započinju ovaj Trenutak petnaest godina od današnjeg dana unazad rođen, a zatim se priča zaokružuje i novim fotografijama, dok se konačno ne završi sa zadnje dve, koje nas opet vraćaju unazad, do dana kada je Trenutak nastao, a ja ga nisam bio svestan...
Нема коментара:
Постави коментар