Mirna banatska ravnica, uglavnom zasejana standardnim vekovnim sortama, povija se pred vetrićem koji ćarlija, ni izbliza kako se to očekuje od banatskih košava.
Ona ravnica koja i ume da bude samo ravnica, ponekad tamna od tek preorane ili zasejane zemlje, ponekad i zlatna od žetvenih radova koji su u jeku, a ponekad i zelena od niklih žitarica koje žure da sazru za koji mesec.
Ponekad i žuta od suncokreta ili repice, ali uvek...ravnica. Bez iznenađenja u svojoj lepoti.
U početku leta je možda i najdosadnija u toj lepoti.
Žito se zeleni, a bulke koje su tu i tamo prošarale ta žitna polja, a uglavnom ih oivičile naspram puta, te ih dekorisale na najlepši moguć način, crvene se prkosno podsećajući nas na lepotu kontrasta u suvoparnoj i gotovo monotonoj zelenoj ravnici kakvu svake godine juni i juli dizajniraju.
Prošlo je vreme setve, još ne očekuješ setvu, i to je nekako ono doba kada u tim poljima ne očekuješ ništa sem blago povijenog žita i prkosno istaknutih bulki, jer tada ni traktori nemaju šta da traže u polju.
Ni traktori, ni kombajni...no, ne razumem se preterano u te skalamerije, pa se ne bih preterano ni začudio da sam video nešto od toga u ovim poljima, ali...u brodove se ipak razumem, bar do neke mere, naravno.
I čak i to malo što se još razumem, nimalo ne pomaže kada usred žitnog polja ugledam obrise soha za spuštanje čamaca, komandnog mosta i palube nekog povećeg broda bez korita.
Povuklo se Panonsko more, a kapetan prespavao to, i eto broda ovde...ma neee, nije čak ni dobra šala.
No Tamiš i njegovo preplitanje sa Dunavom u kome daleko pre svog ušća u tu reku u Pančevu, Tamiš sa svojim brojnim rukavcima koketira sa moćnom rekom gotovo je dodirujući na nekim mestima...to bi možda i moglo da bude nešto poput bolje šale na temu broda usred polja.
Pa ipak, kada se osvrneš oko sebe, i shvatiš da si u blizini Barande, tog mirnog i tihog banatskog sela, odjednom i brod dobija neku svoju logiku.
Jer, kuda bi iz Barande uopšte taj broj plovio, nego za Montevideo...
Baranda je postojala i daleko pre kultnih filmova i moćnog studija koji je toliko uzdigao kriterijume domaće kinematografije, da se danas i sama Baranda prepoznaje po njemu.
Planski je to napravljeno naselje još krajem osamnaestog veka, kao deo granične teritorije u koju su nakon povlačenja Turaka sa istorijskih prodora do Beča, carski stratezi počeli naseljavati takva područja. Prvi naseljenici su morali biti oni koji su bili spremni da steknu vlastiti krov nad glavom u zoni mogućih ratnih sukoba sa osvedočenim neprijateljem.
U slučaju Barande, najmlađeg od ta tri naselja koje danas čine opštinu Opovo, Srbi su bili to stanovništvo koje je prvobitno naseljeno i koje je formiralo komunalno jezgro naselja u kome su ulice imale obaveznu širinu od deset do nešto preko dvadeset metara za sporedne, pa sve do gotovo četrdeset metara širine za glavne ulice koje su se sve morale seći pod pravim uglom.
Naravno, to je i uslovilo da naselje bude pravougaonog oblika, barem u to doba, a planska gradnja donela je i standarde o dvosobnim kućama koje su izlazile na ulicu, a pravougaoni placevi od dvadesetak ari, pružali su se u pozadini, i imali funkciju bašte, što je i danas zadržana tradicija u ovim krajevima u mnogo slučajeva.
Važan izuzetak je jedna avlija, nešto veća od ostalih, u čijoj pozadini se ne nalazi bašta, već kaldrma koja deli kafanu s početka prethodnog veka, od glavne policijske zgrade u Beogradu, takozvane Glavnjače, ali i brojni drugi sokaci koje smo viđali u Senkama nad Balkanom, Montevideu, Rodama....
No, ono što je i pored ovako zanimljive istorije, ali i značajnog kulta domaće kinematografije, takođe privlačno i zanimljivo, jeste kompleks oko ribnjaka u Barandi.
Kompleks, jer pored samog ribnjaka, odnosno spleta više ribnjaka, ništa manje nisu zanimljivi ni podsetnici da je ovde svojevremeno formirana prava mala lokalna rivijera sa sve slamnatim krovovima nad klupama i stolovima, sa pogledom na ogromnu površinu vode kojom gospodare ptice.
Labudovi, rode, čaplje...
Bar na otvorenom, klupice i stolovi, trava koja naprosto poziva da legneš u nju držeći u svojoj najdražu ruku na planeti, sve je to ta neka rivijera, kako sam je, eto, krstio.
A ribnjaci su impozantni, naročito taj glavni.
Prostranstvo je ono što pleni pri prvom pogledu.
Ono prostranstvo koje odmah usvojiš, i kada iz nekog nepoznatog razloga izostane onaj naš urođeni refleks koji tera oko da traži kraj tog horizonta. Ne, na ovom mestu samo staneš, gledaš i uživaš...
Ništa manje nisu zanimljivi ni ostali bazeni, manji, ali raznovrsniji.
Flora koja buja na sve strane preteći da proguta i poneki drveni čamac neizvučen, a tek drvene stepenice koje se spuštaju ka njemu....i neobična gnezda ptica koje na neobjašnjiv način uspevaju da ispletu samo svojim kljunovima...ma, jednom rečju, kada god dođem u Barandu, prvo, a ponekad i jedino, odem na ovo mesto.
Mesto na kome možeš udahnuti i razumeti tu Barandu, mesto sa koga je skoro cela nacija otplovila svojevremeno u Montevideo, mesto u kome je zaronila u predratni Beograd, mesto na kome smo upoznali rode...
Нема коментара:
Постави коментар