Po ulazu u pećinu, dalo bi se zaključiti da to ne može ni biti pećina.
Bar ne neka poznata, bogata, duboka, dugačka...
A opet, nije tako.
Zapravo, kažu da se u slivu reke Gradac nalazi čak 70-ak pećina, što manjih, a što srednjih, a od svih tih pećina, upravo se Degurićka izdvaja po svemu značajnom.
I ma šta bilo to po čemu se izdvaja, njene najbitnije karakteristike ćemo naći u činjenici da se do nje relativno lako dolazi, gotovo da se kolima može stići do nje, ali i činjenica da se nalazi na mestu gde je reka Gradac možda i najzabavnija, jer ispred same pećine dešavanja su takva, da nema onoga kome ne izmame osmeh razni mladi ratnici u svom nadjačavanju pred devojkama koje ih cikom i smehom bodre da što maštovitije pohode najčistiju našu reku skokom u nju.
I, možda najvažnija činjenica je to da ova pećina zapravo još nekako nije ni otkrivena...
Da, pećina nema uređene pešačke staze kojima bi se istraživalo više od dva kilometra kanala koji kroz pećinu vijugaju, poniru i grade neobične i prekrasne pećinske ukrase, te brojne bigrene i zasigane kade koje rečne i ponorne tokove pretvaraju u mala jezera.
Pećina nema ni osvetljenje kojim bi se osvetlili stalaktiti i stalagmiti, niti mostiće kojima bi se prešlo preko povremeno i bujičnih tokova za koje kažu da imaju stabilnu temperaturu od svega sedam stepeni čitavim tokom, iako temperatura vazduha u pećini znatno varira od ulaza ka sifonima koji čine određene celine.
No možda baš sve to što Degurićka pećina nema, zapravo i objašnjava malopređašnju moju konstataciju da pećina ipak još nije otkrivena.
Ili je ipak bolje reći da je otkrivena na jedan stidljiviji i intimniji način, onako kako se samo u neotkrivenoj pećini može uživati.
Tačnije, ne u njoj, već ispred nje...
Stoga je ovo priča o okolini pećine, koja najbolje zaokružuje identitet jednog ovako lepog mesta.
Od neke bitnije istorije vezane za ovu pećinu, izdvaja se uglavnom sadašnjost.
I nazire se nekako i budućnost.
A prošlosti, kao da nema.
Navodno je ovo jedno od nekoliko mesta na kojima je, moguće, ubijen jedan od četničkih komandanata Nikola Kalabić, no kako je reč o jednoj od najkontroverznijih epozoda jedne od najkontroveznijih istorijskih epoha ovih krajeva, niko sa sigurnošću danas ne može potvrditi da se uopšte i ta istorijska egzekucija, dogodila ovde. Štaviše, danas je nemoguće potvrditi sa sigurnošću da se uopšte i dogodila, a kamoli gde, kada i na koji način.
Pa ipak, nedostatak istorije koja bi se vezala za ovu pećinu, a prevashodno za njenu okolinu, ostavlja kudikamo dosta više prostora za jednu izuzetnu sadašnjost, a za one koji odmalena proviruju na prstima preko svojih sudbinskih horizonata, daje i brojne poglede u budućnost.
Nevelika hidrocentrala na svega par stotina metara nizvodno, te obližnji izuzetno lepo i dobro organizovani konjički klub, i nadasve jedna natprirodna atmosfera kupališta ispred same pećine, elementi su bajke koja nosi identičan naziv kao i naša pećina, jer sve to pripada istom prirodnom slivu osmeha, zadovoljstva i očaranosti skrojenim upravo na ovom mestu.
Još jedna osobenost ovog fantastičnog pejzaža je što nema nikakvih zakonitosti i pravila.
U bilo čemu.
Jednostavno, tu je sve. Tako kako jeste. Uzmi ga, udahni, proživi i ostavi netaknutog za druge...za sebe za sledeći put...i, to je uglavnom sve.
Ono što takođe nije nikakvo pravilo, mogla bi biti nekakva preporuka, jeste put kojim se dođe i ode odavde.
Taj put bi bio savršen ukoliko bi se pravac kretanja organizovao upravo
kanjonom reke Gradac, a povratak preko konjičkog kluba i hidrocentrale, jer upravo tako organizovanom posetom ovom prelepom pejzažu, moguće ga je doživeti iz što više uglova.
Naime, kretanjem kroz
Klisuru, doći ćemo i do dela u kome ćemo morati okvasiti noge, kako naš narod to voli da opiše. Da, jedna obala moraće da zameni drugu na mestima gde je ona prva nepristupačna postala.
I upravo trenutak kada sa patikama u ruci i visoko podvrnutih nogavica jezdiš kroz šljunčane gazove sa jedne na drugu obalu, zapravo je trenutak duboke kohezije sa okolinom, momenat u kome se nesvesno osetiš kao da baš tu pripadaš.
Ne, voda je i dalje hladna, i dalje je važno da držiš stvari nad površinom, i dalje ispituješ sa blagim oprezom svaki svoj korak kroz jednu od najbistrijih voda u koju si mogao ugaziti, i ništa se od toga nije promenilo zaista, samo...sve je to nekako manje važno i u drugom planu...i hladna voda, i dno koje ispituješ bosom nogom, i stvari na koje paziš da se ne skvase...sve do tačke kada jednostavno nije uopšte bitno.
Tu si, usred bistre vode ukrovljene spletom krošanja kroz koje se sunce probija taman toliko da otkrije koje je doba dana, i ništa više.
Prolaziš mesta za piknik, zauzeta odavno, poneki šator podseti da može i korak dalje i dublje da se zagrize u ovaj pejzaž, a miris roštilja i dim koji se izvija uplićući se bestidno oko snopova sunca koje je probilo zeleni pokrivač od lišća i granja, možda po prvi put ne provociraju apetit, već ostaju samo deo dekora, onog dekora koji se najčešće ipak nađe samo u bajkovitim opisima nestvarnih pejzaža kojekakvih romantika sa neusahlom potrebom da svoje ushićenje podele negde diljem širokog nam interneta...ali...sada je jedan takav dekor zaista tu, ispred i iza, i na sve strane gde pogled seže, ali i gore u visini, te dole ispod površine bistre reke, i konačno negde u dubini svojih najlepših doživljaja.
I potom odnekud se stvori i ta pećina.
I graja. Smeh, vika, navijanje i usklici onih hrabrih mladih ratnika koji hvataju tarzanku poput prašumske lijane, i u najvišoj tački je ispuštaju iz ruku, upadajući u vodu, tražeći krišom pogled baš onog para treptajućih očiju koji uz širok osmeh navija možda baš za taj skok sa tarzanke, možda baš za tog ratnika nestvarnog pejzaža i onaj trenutak koji doživiš ili ne doživiš u životu, a vredi možda kao i čitav život ponekad...
Нема коментара:
Постави коментар