Pokloniti ili dobiti poklon...pa, sa rekom bistrom toliko da je teško naći bistriju, najbolje je oboje objediniti u jedno - da je sebi pokloniš.
Pokloniš ovoj reci pola sata svog vremena, i dobiješ na poklon sećanja sa uzdasima verovatno za čitav život.
Naravno, sve to treba umeti. Nije lako.
Ukoliko pomislimo na splavarenje na Tari, moramo imati afiniteta i sredstava za to, a ne može svako, ne može se uvek...ili ako pomislimo na jedan od najdubljih kanjona, ponovo je potrebno sve to, jer kanjon zahteva i avanturizma, i vremena i sredstava.
Dakle, ukoliko samo negde na nekom svom putu presretnemo Taru...negde na njenom toku, bez grandioznih očekivanja i spremanja silnih selfija i objava po društvenim mrežama, moguće je u samo pola sata udahnuti sebi sećanja za čitav život.
Dopustiti prelepoj reci da poteče malo i kroz nas, da zaroni reka u naše dubine i umiri virove koji nas iz dubine muče svakodnevnim životom uzrokovani.
Dopustiti da u nekoliko pogleda i udisaja, Tara poplavi sve one mračne praznine u nama koje nas opterećuju, a ne možemo ih se otarasiti, te da svojom plimom rastera svo sivilo i teret smešten negde između alarma na telefonu, saobraćajne gužve, kredita kojima dospeva rata, raznih računa i svega onoga čega zapravo na toj nekoj obali Tare, nema...
Jasno, nije mnogo ni važno na kojoj obali će nam se ukrstiti put sa tokom prelepe reke.
Nije mnogo važno, jer je ona svuda ista - lepa, inspirativna, melemna. Opet izmišljam izraz jer je to neobična voda, ali nije ona mineralna, lekovita...pa mi je ponestalo izraza za tu deskripciju.
Možda, eto, nije lekovita, ali može da bude lek za štošta. Melem koji privijemo sebi, i nakon pola sata dejstva počinjemo da se pitamo zašto sebi taj melem ne prepišemo češće...ali, da. Ne ide tako lako, no ponekada je dovoljno i samo jednom. Stvori se i od tih pola sata dosta zalihe za život.
Optimizma, spokoja, i nekog unutrašnjeg mira koji odiše kroz sva naša čula intenzivno.
Planinska reka, jedan od ponosa Crne gore svakako.
U Crnoj gori izvire, zapravo se stvara pod komovima, od jedne Opasnice i jedne Veruše. Zanimljiva imena, reklo bi se, no zaista su to imena dveju reka koje je grade, baš kao što će i Tara u Bosni i Hercegovini, posle četrdesetak prelepih kilometara kroz nju, sa Pivom načiniti Drinu.
Tara jeste najpoznatija po svom kanjonu za koji se ponegde priča da je najdublji posle Kolorada, ali svakako jeste jedan od najdubljivih, ili najviših, zavisno odakle ga posmatramo, na kontinentu.
No Tara nije samo taj spust i tih najzabavnijih avanturističkih dvadesetpet kilometara pre nego što uzme učešća u formiranju Drine. Tara je i ovde, tu gde je plitka, gotovo mirna, a ipak sposobna da za tili čas formira brzake.
Ovde gde je izvaljala toliki kamen, napojila tolike životinje, i udahnula život silnoj vegetaciji po njenim obalama. Da, Tara je i ovde, možda i još spremnija da nam se preda onog trenutka kada mi budemo spremni da se predamo njoj. Da uplovi u svaki kutak našeg bića tiho, i ispuni ga svojom mirnoćom, spokojem i sposobnošću da u tom trenutku zaboravimo na sve, osim na lepotu.
Na lepotu pejzaža koji nas okružuje, lepotu života u kome takav pejzaž bitiše, lepotu dragog bića koje sa nama u tom trenutku deli neku divlju plažu, ili pak samo kamen na kome sedimo dok nas poneka kapljica tobož slučajno provocira kad iskoči iz matice...
Na lepotu onog orla negde visoko nad nama, naizgled nezainteresovanog za svet ispod sebe, na lepotu leptira koji nije ama baš ništa značajno imao na umu kada je sleteo na redak cvet kraj obale na kojoj udišemo tu istu lepotu sedeći zadivljeni prizorom.
Na svaku lepotu koje se možemo setiti, jer postoje baš takvi dani, kada se sećamo, i kada osećamo sve one lepote koje se nikako ne bismo setili da ih kakvim slučajem moramo nabrojati...
Jednostavno, lepota je tu, teče i otiče dalje sa Tarom, sa nama ili bez nas...to nije do Tare, to je ipak do nas samih. Ja sam komad svoje lepote dograbio...
Нема коментара:
Постави коментар