Lokalno kupalište i izletište.
Brana, hotel, staza za šetanje.
Nešto vikendica, restorana, brojna mesta za ribolov sa urbane strane jezera do koje se lagano stiže asfaltnim putem.
Tribine od betona za sunčanje.
Čiča miča i gotova priča.
Znam mnoge koji bi ovako mogli da "optrče" Kudrečko jezero u dva pogleda i tek nešto više reči i koji bi, uveren sam, umeli da promaše najveće životne poente pa makar im se pred nos gurale.
Jer, sve je ovo zaista tačno...ali i nedovoljno.
Zapravo - nedoživljeno. To je najbolji izraz.
Doživeti ovo jezero znači nešto drugo.
Prošetati onom stazom za šetanje. Ne primetiti da nije to ona prava staza, asfalt i nizovi korpi za otpatke kao na blistavim bulevarima, te brojni kićeni kandelabri koji ostvetljavaju stazu uz koju se prostire i sve popularnija biciklistička staza...i, ne zameriti što to nije takva staza. Prošetati onom stazom koja je mestimično zapravo od brojnih koraka i otisaka patika ili cipela utrta u zemlju, okružena travom, i koja se spušta gotovo do same trske koja na nekim mestima krasi obalu i skriva jata pataka.
I dalje tom stazom sve do kupališta koje od ovog leta dobija novo ruho.
Zažmuriti na čas i prvo čuti tu vrisku dečijih glasova koja se raduju i prskaju, pa malo dalje brundanje mutirajućih glasova pubertetlija koji se šepure pred devojkama u svojim prvim, nesigurnim kontaktima treće vrste sa suprotnim polom.
Poluuspešni skokovi u vodu, smeh i cika iz grla devojaka koje takođe nesigurno ostvaruju svoje prve kontakte treće vrste ne znajući tačno šta treba da kažu, da doviknu, da prećute...poneseni prvim danima raspusta, kupanja, Kudreča...
Da, doživeti svakako znači nešto drugo.
To znači da valja protegnuti noge i spaziti iznad ovog jezera i Mali Kudreč. Kudreč 2. Nebitno kako ga ko zove, ali jedno mirnije, i ne manje lepo jezero koje manje od stotinu metara zemljanog puta i nasipa odvaja od većeg jezera.
Doživeti Kudreč je svakako nešto više od nabrajanja kojim sam započeo ovu reportažicu o jezerima na kojima se najradije odmaraju stanovnici Smederevske Palanke.
Naravno, i ne samo Palančani...
Šetnja urbanim delom jezera će nas dovesti i do savršeno odabranog mesta za mali hotel, te maštovito zamišljeno hotelsko kupalište, bezbedno i za decu, a pravo uživanje za odrasle. Prosto mislim da je nemoguće ne primetiti jedan jasan plan kada je ovaj kompleks pravljen ili dorađivan. Sa baštom oslonjenom na šumu, rabeći na najprirodniji način hlad ove šume za goste u svojoj bašti, u svom kaskadnom ambijentu hotel, i njegov restoranski deo pružaju dva potpuno drugačija lica, i dva naizgled suprotna, ali savršeno međusobno dopunjena užitka.
Popiti aperitiv ili kafu na samoj obali jezera, a kada upeče sunce, preći stepeništem u zahlađeni deo te ručati u miru i tišini koju samo ambijent šume može da sačini. Više ne moramo ni zatvarati oči da bi se ova slika stvorila pred nama.
Zapravo, za doživeti Kudreč više ne moramo zatvarati oči, ne...slike se same ređaju. Lepe slike.
Ima li ovde kakve istorije i misterije?
Da. Postoje i istorija i misterija.
Uglavnom se te dve kategorije u životu sintetišu u ono što nazivamo legendom.
S kolena na koleno ili ne, svejedno je, legenda nađe svoj put do uha koje je spremno da je čuje.
Legende su mahom lepe, no ona koja se vezuje za nastanak imena ovog područja, a potom i za ova jezera, ima i elemente stradanja i tragedije.
Ne znam je li, i u kolikoj meri je možda istinita i tačna, ali do mene je stigla onako kako je zabeležena svojevremeno. I ta legenda datira iz vremena pre jezera, iz vremena Turaka koji su gospodarili ovim prostorima.
Zapravo, to mračno razdoblje za koje smo ovde. u ovoj zemlji skloni vezivati svaki naš, ne samo istorijski, već i svaki budući neuspeh, doba turske vladavine, karakterisala je i verska represija.
Zabrana zvonjenja crkvenih zvona , te njihovo sakrivanje i zakopavanje da ne bi stradala pred turskim besom, istorijska je činjenica, kao i zapravo najčešći oblik tadašnjeg verskog života pravoslavnih Srba koji se odvijao mahom polusakriveno, negde izvan urbanih područja u kojima su se smeštali turski vojnici i nosioci vlasti i zuluma.
Dalje od tih činjenica kreće i legenda koja se odnosi na crkvicu, skromnu ali posećivanu bogomolju upravo na mestu na kome je danas jezero.
Dobro sakrivena, ali sa brojnim puteljcima koji su dovodili svake nedelje, te svakog praznika vernike u nju, crkva je prema legendi živela u punom sjaju svoje suštinske namene. U njoj su brojni vernici nalazili svoja duhovna spasenja, te snagu da izdrže ovozemaljski živoz u okupiranoj Srbiji od turskih zavojevača.
Prema legendi, Pop jednog dana popi malo više, te uzvikne da ne želi više da mu Hrist bude gluv, a na to vernici otkopaše sakriveno zvono i okačiše ga da visi i zvoni blizu crkve.
Zvonjenje su vremenom čuli i Turci smešteni u gradu, jer se čitav kudrečki kompleks nalazi svega na kilometar, dva od grada. Jednoga dana prerušeni u narodne odore tadašnjih srpskoh seljaka, ali ispod te odore dobro naoružani, kretoše van grada, te sretoše jednog seljaka. Pozdraviše ga po srpski, te ga upitaše za crkvu i put kojim se do nje stiže.
Ne sluteći ništa, onaj ih čovek zaputi putem niz potok.
Dim, hroptaji umirućih, zvuci besnog lomljenja zvona. Crkve više nije bilo, ali ni popa i crkvenjaka, već ostade samo zgarište i pustoš, na veliku tugu svih vernika i meštana.
Naročito onog seljaka koji je nehotice naveo ubice na pravi put...
Kada vide ovo zgarište, legenda veli da su mu poslednje reči bile reči neverice, užasa i beskonačnog kajanja - Kud reče, kud reče...
Obesio se, nesrećnik ne mogavši da izdrži osećaj krivice koja i nije bila njegova, ali ju je nosio.
Prema njegovim poslednjim rečima, taj kraj, a potom i jezero, dobiše ime.
I, sada kada smo već ovoliko slova ispisali, mislim da je red da malo i fotografijama prepustimo primat u doživljavanju ovog lepog kompleksa.
Нема коментара:
Постави коментар