Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 12. новембар 2020.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac u Mačkatu, pogled sa visine na sve ostale dvorce u zemlji

 Pa da..

Sa nekih sedamstopedeset metara nadmorske visine i svoja dva sprata građevine plus krov ukrašen badžama stilizovanim u obliku kula, definitivno je najviše zdanje dvorskog tipa u Srbiji. Zapravo, nijedan mu nije ni do pola nadmorske visine.

Iako zvuči pomalo pretenciozno, ovaj podatak nije jedini po čemu bi se izdvajalo veliko kameno zdanje u selu Mačkat blizu Užica. Mačkat, zlatiborsko selo sira, kajmaka, pečenja i - dvorca. Potom brzo krenemo dalje...

Dosta dalje put severozapada, do Beča, s kraja osamnaestog veka.

Kompozitor, mnogi smatraju i nabolji na svetu, živi i kreira svoj vanvremenski životni muzički opus.

Ludvig Van Betoven. Stvorio je besmrtna dela klasike, uveo novi dinamičan stil u muziku i učinio najpoznatijom odu velikog pesnika Šilera utkavši je u note koje su danas himna Evrope i simbol ujedinjenja čovečanstva.

Čim se spomene ovaj velikan, prva asocijacija za većinu je njegova gluvoća.

Rano je počeo gubiti sluh, sve do potpunog gubitka.

A stvarao je do kraja. Tužno, ali poznato. 

Retko se ko zapita - kako?

Uglavnom po sećanju, ali i uz asistencije prilikom dirigovanja. 

Moćno sećanje na dane kada je čuo. Baš po tim sećanjima je izgradio svoje životno zaveštanje. 

Nikada, koliko je poznato, nije čuo za Mačkat. Čak i dok je čuo, naravno.

Čemu onda ova paralela?

Pa, zato što će vek ipo kasnije jedan vojnik, po slikama koje je zadnje video pre negoli je izgubio vid, sagraditi baš u Mačkatu svoje životno delo. 

Kajmakčalan, velika bitka Solunskog fronta. Nezgodna rana kroz jabučicu oduzela je vid vojniku. Pa ipak, upoznaće svoga kralja i budućeg kuma baš zahvaljujući tome, u bolnici, a potom će u svom kraju ovaj Mačkaćanin sagraditi u roku od deset godina dvorac sa dvadeset soba i velikom dvoranom. Dakako, i školovaće se u inostranstvu, te završiti karijeru sa brojnim odlikovanjima kao rezervni pukovnik i dvostruki Vitez Karađorđeve zvezde.

Dvorac je sazidao prema sećanju na neki mediteranski objekat koji je video pre ranjavanja i gubitka vida. Moćno sećanje na dane kada je video. Legenda ili ne, tek danas njegov najmlađi sin koji je jedini naslednik i korisnik zdanja, kaže da je svaki kamen rukom opipao ne bi li što potpunije ostvario svoju viziju iako više nije video.

Da, vizija i sećanje. To povezuje dvojicu stvaralaca koji geografski i vremenski nemaju nikakve poveznice. Jedan je poznat u svetu, drugi u Mačkatu i zlatiborskom kraju.

Istini za volju, još ih nešto povezuje, jer jednome je nadvojvoda, a drugome njegov kralj, izmenio pravila ponašanja na dvoru, te su obojica postali izuzeci od pravila i protokola. Kompozitora nisu obavezivala pravila dvorskog ophođenja, dok je vojnik imao dokument koji mu omogućava da dođe na Dvor kada god mu se za to ukaže potreba.



Dvorac je danas u lošem stanju. Baš lošem.

Poplave od prodora kiše i nemogućnost adekvatnog održavanja ruinirali su većinu prostora koji inače ima preko hiljadusto kvadrata. 

Ni dvorište nije u boljem stanju. Zub vremena je nemilosrdan prema ovom zdanju, u planinama u kojima se priroda brzo razračunava sa svakim propustom u gradnji ili održavanju. Balkon, impozantan na prvi pogled, de facto nije u funkciji. 

Stub od bračkog kamena koji su zidali dalmatinski građevinari svojevremeno, nasred velikog salona i danas je najmarkantniji simbol nekadašnjeg sjaja. Međutim, svaki drugi detalj danas samo još izdaleka podseća na slavne dane. Kvalitetna gradnja davaće još dugo otpora potpunoj devastaciji, ali iznutra je slika umnogome drugačija i teža. 

Ima li svetlije budućnosti ovom zdanju?

Teško je znati.

Još je teže ne verovati u to.




Mala dvorišna fontana koju je počeo obnavljati sadašnji vlasnik, najmlađi sin ratnika koji je dvorac podigao. Iako se za njega pričalo da je ženskaroš koji se tri puta ženio, te ostavio brojno potomstvo za sobom, danas još samo jedan čovek pokušava da dobije bitku sa vremenom za ovaj dvorac.
























 
Dokumenti koje sa ponosom čuva sadašnji vlasnik. Elaborat o restauraciji za koju danas ne postoje sredstva i istorija za koju, nažalost, danas nema više dovoljno interesovanja.





Нема коментара:

Постави коментар