Podsetiti se nekada onih predivnih stranica iz svog života, znači zaviriti u dubinu sećanja i u tišini i samoći odabrati za sebe one najbolje, one koje neprimetno smiruju puls svakodnevnog okruženja, snize zvuke okoline oktavu po oktavu sve do potpune tišine, i zamene kolorit svakodnevice prelepim bojama od kojih neke sve češće i zaboravljamo jer ih sve ređe vremenom i viđamo...
Za to nije neophodno biti sam, jer na početku te priče možeš biti u mnoštvu ljudi, sa prijateljima u ćaskanju, sa roditeljima na porodičnom ručku, usred predavanja na fakultetu, ili na nekoj utakmici među gomilom zanesenih navijača. ali...čim zaroniš duboko u sebe i te najlepše stranice počnu da naviru, tada si sam. Nema nikoga okolo. Sam sa svojim najlepšim uspomenama.
Posle ko-zna-koje takve magije u kojoj su na površinu isplivala Brela, po meni najlepša plaža na čitavom Jadranu, navrnuo sam objektiv i posle jedne bure koja je definisala skoro savršenu scenografiju, ponovo se obreo na istom mestu. Na mestu gde nastaju najlepša sećanja.
I ta stena na koju smo se verali, kao da je to trebalo nešto da znači, i to žalo kao da nigde drugde nema takvog žala, i taj pogled na Brač kao da nigde drugde nema takvog pogleda...sve je to tako ordinarno, viđeno, neatraktivno kad pokušaš da objasniš rečima...
Pa ipak, sve to što ne možeš objasniti rečima nekom svojom magijom stvara sliku koja se urezuje zauvek, a ta slika pojačava miris borovine, žagore veselog brćkanja u plićaku i onaj osećaj da moraš makar jednom ponovo doći.
E, na slikama nedostaje baš to, taj miris, taj žagor i taj osećaj, ali šta je, tu je. Ostaju nam slike.
Uživajmo u njima.
Za to nije neophodno biti sam, jer na početku te priče možeš biti u mnoštvu ljudi, sa prijateljima u ćaskanju, sa roditeljima na porodičnom ručku, usred predavanja na fakultetu, ili na nekoj utakmici među gomilom zanesenih navijača. ali...čim zaroniš duboko u sebe i te najlepše stranice počnu da naviru, tada si sam. Nema nikoga okolo. Sam sa svojim najlepšim uspomenama.
Posle ko-zna-koje takve magije u kojoj su na površinu isplivala Brela, po meni najlepša plaža na čitavom Jadranu, navrnuo sam objektiv i posle jedne bure koja je definisala skoro savršenu scenografiju, ponovo se obreo na istom mestu. Na mestu gde nastaju najlepša sećanja.
I ta stena na koju smo se verali, kao da je to trebalo nešto da znači, i to žalo kao da nigde drugde nema takvog žala, i taj pogled na Brač kao da nigde drugde nema takvog pogleda...sve je to tako ordinarno, viđeno, neatraktivno kad pokušaš da objasniš rečima...
Pa ipak, sve to što ne možeš objasniti rečima nekom svojom magijom stvara sliku koja se urezuje zauvek, a ta slika pojačava miris borovine, žagore veselog brćkanja u plićaku i onaj osećaj da moraš makar jednom ponovo doći.
E, na slikama nedostaje baš to, taj miris, taj žagor i taj osećaj, ali šta je, tu je. Ostaju nam slike.
Uživajmo u njima.
Divneeeee su slike i krajolik ;)
ОдговориИзбриши